La joie armée - A.M. Bonanno

Alfredo M. Bonanno (première parution : 1977)

Mis en ligne le 5 août 2008

La Joie armée a été écrite en 1977, au moment où des luttes révolutionnaires se déroulaient en Italie, il faut avoir à l’esprit la situation de l’époque pour le lire aujourd’hui.
Le mouvement révolutionnaire, y compris les anarchistes, étaient dans une phase d’extension et tout semblait possible, même une généralisation de l’affrontement armé.
Dépêche-toi de jouer.
Dépêche-toi de t’armer.

• lire le texte sur le site
• télécharger la brochure mise en page : la joie armée - PDF (231.8 ko) - 28p. A5
• version papier diffusée par Mutines Séditions (Nancy-Paris)

MÁIS ALÁ DO OBRERISMO, MÁIS ALÁ DO SINDICALISMO

Copiamos, traducimos e colamos este texto de Alfredo María Bonanno co gallo do 1º de Maio

O fin do sindicalismo corresponde á fin do obrerismo.
Para nos é tamén o final da ilusión cuantitativa do partido e da organización específica de síntese. A revolta do mañá debe buscar novos camiños.
O sindicalismo está en declive. Para ben ou para mal é unha forma estrutural de loita dunha época que está a desaparecer. O sindicalismo, modelo dun mundo futuro, é o último produto dunha versión corrixida e mellorada do vello mundo.
Movémonos cara a novas e profundas transformacións, tanto na estrutura produtiva coma na estrutura social. Os métodos de loita, as perspectivas e mesmo os proxectos a curto prazo tamén se están a transformar.

Nunha sociedade industrial en expansión o sindicato deixa de ser un instrumento de loita para converterse nun instrumento de apoio á propia estrutura produtiva.
O papel do sindicalismo revolucionario foi empurrar axs traballadorxs mais combativxs cara a diante pero ao mesmo tempo o de minguar a súa capacidade para ver a sociedade futura ou as necesidades creativas da revolución. Co sindicalismo todo seguiu empaquetado na dimensión da fábrica. O obrerismo non é tan só común ao comunismo autoritario. Mesmo nas áreas máis privilexiadas da loita de clases, o obrerismo aínda permanece como un dos hábitos mais arraigados e mais difíciles de perder.
O final do sindicalismo, polo tanto. Levamos dicindo isto 15 anos. Nun tempo isto causou críticas e ameazas, especialmente cando dentro desta crítica incluímos o anarcosindicalismo. Acéptannos máis doadamente hoxe; basicamente... quen non critica os sindicatos hoxe en día? Ninguén ou case ninguén.
A nosa crítica do sindicalismo era tamén a crítica do método cuantitativo que tiña todas as características do embrión do partido. Era tamén unha crítica das organizacións específicas de síntese. Era tamén unha crítica da respectabilidade de clase prestada da burguesía e filtrada a través de clixés da chamada "moralidade proletaria". Todo isto non pode ser ignorado...

Pois se moitxs compañeirxs están de acordo coa nosa actual crítica do sindicalismo, aquelxs que comparten unha visión de todas as consecuencias ás que dá lugar son só un/has poucxs.
Só podemos intervir no mundo da produción deixando de usar medios que nos coloquen en perspectivas cuantitativas. Xs sindicalistas, polo tanto, non poden afirmar que teñan organizacións específicas detrás traballando na hipótese revolucionaria.
O noso desexo de non caer na perspectiva cuantitativa lévanos a un método diferente de intervención, a construír un núcleo de fábrica ou núcleo zonal que se limite a manter o contacto cunha estrutura anarquista específica, e estea exclusivamente baseado na afinidade.
É dende a relación entre o núcleo de base e a estrutura anarquista específica como un novo modelo de loita revolucionaria xorde para atacar as estruturas do capital e o Estado mediante o recurso a métodos de insurrección.
Esta é a forma de organización que permite combater a nova estrutura produtiva. A fábrica vai desaparecer, novas organizacións produtivas están a tomar o seu lugar, baseadas principalmente na automatización. Xs traballadorxs do onte serán parcialmente integradxs nunha situación de apoio á máquina ou simplemente nunha situación de seguridade social a curto prazo, supervivencia a longo prazo. Novas formas de traballo aparecerán no horizonte. A fronte de traballadorxs clásica xa non existe. Como é obvio, tampouco o sindicato. Polo menos non na forma na que o coñecemos ata agora. Converteuse nunha empresa máis.
Unha rede de diferentes relacións, todo baixo o estandarte da participación, o pluralismo, a democracia, etc... iranse estendendo sobre a sociedade sometendo case todas as formas de subversión. Os aspectos extremos dos proxectos revolucionarios serán criminalizados sistematicamente.
Pero a loita tomará novos camiños, filtrásense cara a miles de novas canles subterráneas emerxendo en centos de miles de explosións de rabia e destrución.
Como anarquistas debemos ser coidadosxs, somos portadorxs dunha frecuentemente pesada hipoteca do pasado, non para permanecer distanciado dun fenómeno que remataremos non comprendendo e cuxa violencia podería un bo día mesmo nos asustar. E no primeiro caso debemos ser coidadosxs para desenvolver a nosa análise ao completo.

Nota .- Este texto de A.M.Bonanno é o prólogo do seu libro “Unha crítica dos métodos sindicalistas”.

Edizioni Anarchismo 1975-2012 NON ANCORA

Edizioni Anarchismo

1975-2012

NON ANCORA



Non siamo ancora disposti a fermarci. Malgrado tutto e contro tutto vogliamo andare avanti con le nostre edizioni.

Le idee non ci mancano, nemmeno i progetti pratici. Con questa occasione vogliamo fare conoscere la strada percorsa fin qui e dove vogliamo andare. Naturalmente stiamo parlando solo dei nostri libri e dei nostri opuscoli. Il resto, quando ci è possibile, lo cantiamo in altro modo e ce lo teniamo per noi.

Abbiamo praticamente tutto, dicevamo: le idee, i progetti, tutto nero su bianco e anche su sofisticati supporti che (personalmente, chi redige questa nota) non saprebbe nemmeno come definire. Siamo pronti per andare ancora più oltre, più taglienti che mai, più orgogliosamente “altro” che mai.

Insomma ci manca solo un piccolissimo dettaglio, una faccenda da nulla, un trascurabile fuscello che non riusciamo a toglierci dall’occhio buono. I soldi.

Sfortunate vicissitudini, purtroppo a conoscenza di tutti, ci hanno spiaccicato al suolo. Potremmo vivacchiare, tirando fuori magari qualche piccolo straccetto stampato di quando in quando. Ma la massa dei lavori approntati è tale che ci corre l’obbligo di chiedere un aiuto ai compagni, a tutti i compagni che in questi ultimi trentacinque anni ci hanno seguito, amato o odiato, questo conta poco.

Una sottoscrizione?

Chiamatela come volete.

Questi soldi potrebbero, in casi estremi, essere considerati come un anticipo sui futuri libri ed opuscoli che stamperemo. In quest’ultimo caso spediremo direttamente noi i libri, man mano che verranno pubblicati, fino a raggiungere l’importo del contributo.

Qualunque somma sarà la benvenuta. Naturalmente accetteremo con migliore buon animo le somme più consistenti, ma non rifiuteremo le piccole.

Insomma, fate come volete, ma fate qualcosa. Almeno per chi scrive questa incresciosa nota, il tempo stringe.



p. Edizioni Anarchismo

Alfredo M. Bonanno



***



Fate il versamento sul c/c postale 23852353 intestato ad Annalisa Medeot – Trieste e avvertiteci in qualsiasi modo:

Annalisa Medeot

Casella Postale 3431

34128 Trieste

edizionianarchismo@gmail.com



Il catalogo aggiornato è consultabile sul sito internet: www.edizionianarchsimo.net

1980 - WHY A FRAME UP

June 30 saw the release of Alfredo Bonanno and Jean Weir after 100 day's detention, leaving in prison leaving only one of the original 19 anarchist comrades arrested in the 'blitz' operation carried out by various sectors of the Italian police in Sicily and North Italy at the end of March. The comrade still in prison (now in the 'special' prison Fossombrone in Pesaro) is Massimo Gaspari, sentenced to 4 years 10 months for possession of explosives after 50 sticks of gelignite were found in his home.
So the most recent attempt by the Italian state to frame anarchist militants tries to sink miserably into oblivion after one of the most spectacularly displayed 'anti-terrorist' scoops enacted by the DIGOS, UCIGOS, the judiciary and the mass media. The overzealous attempt to draw well-known members of the anarchist movement under the spectre of criminalisation was immediately recognised by all sectors of the anarchist movement for what it was - a clumsy, hastily put together construction with no real foundations. A movement which is traditionally marked by very strong ideological and organisational differences found spontaneous unity in the work of denouncing the frame-up and the advance attack of State terrorism.
The accusations against all 19 comrades carried multiple life sentences, and under the new anti-terrorist laws they could have been kept inside for up to 6 years without trial. Here is a list of the 'offences':
A) Having in concourse formed and organised an armed group operating under the name of 'Azione Rivoluzionaria' which can be taken as one associative structure with one ideological matrix, with the aim of violently subverting the economic and social order constituted by the State.
To such an end they elaborated a theoretical plan and realised an operative strategy in particular directed at:
a) the diffusion over the national territory of armed struggle through aggregation with other people;
b) the diffusion of the theoretical programme and techniques of realisation of the same;
c) carrying out armed robberies, thefts, kidnappings for the financing and supplying of the group;
d) the constitution of arms depots, ammunition and explosives, indispensible elements for the group's activity and for the diffusion of the techniques supplied by them;
B) Of the offence of having in concourse publicly instigated to commit crimes of subversive association in the form of armed groups, for publicly having condoned such offences through the editing and diffusion of documents illustrating the ideology of the armed group to which they belong.
C) Of having in concourse and with actions carrying out the same criminal plan put out propaganda in State territory for the violent subversion of the economic and social order, documents illustrating the ideology of the armed group to which they belong.
Of all the comrades arrested only Alfredo Bonanno is now charged with 'propaganda against the state'. He and Salvo Marletta are confined to residence in Catania, and have to sign at police headquarters every second day. No legal justification has been given for this measure demonstrating a continuing repression, especially in the case of Salvo who has been cleared of all charges.
What follows is part of an article written by the Bologna Defence Committee, published in 'Umanita Nova' while the comrades were still in prison. It gives a fair analysis of the frame up.
WHY A FRAME UP
It is obvious that there was a precise plan to draw well known members of the anarchist movement into the 'terroristic' goings on in the country.
Already with the arrest of Gianfranco Fiana (whom police and judiciary maintain is the 'leader' of Azione Rivoluzionaria) they want to draw in the anarchist movement as supporter and cover for this clandestine grouping. The procurator Monti, boasting that he has arrested Faina, is striving to 'close the case'. In the face of the impossibility of discovering real links between Faina and the anarchist movement, they go towards the construction of a frame up. Elements of this provocatory design are: a) seeking the political inheritors of Faina; b) seeking the political reasons for coupling anarchist militants and Azione Rivoluzionaria; c) seeking evidence to support the thesis that sectors of the anarchist movement are concealing the programme of a clandestine party. What road do they take:
Alfredo Bonanno, well known member of the anarchist movement, writer and editor with over 20 imputations for 'Anarchismo' editions (that publishes classics of the revolutionary workers' movement, historical documents and documents of counter-information), is perhaps the person most suited to the investiture of 'ideologist' by the judiciary in search of a successor to Faina.
Bonanno was chosen as he is responsible for the review ANARCHISMO, a review that has always been open to every type of debate within the revolutionary left, including debates on the present situation and on armed struggle, bearing a theoretical contribution aimed at building a real class opposition.
Azione Rivoluzionaria is characterised by its actions and documents as being a combattent group of anarchist-communist inspiration.
In order to build a link between this group and the anarchist movement the judiciary are trying to invent a political-ideological-organisational continuity between the debate in course in the review and certain unclaimed practises of illegality or some which could be attributed to AR. The occasion for carrying the whole operation to Bologna (where Faina was arrested) is given by 6 unsolved robberies of notaries in Bologna.
The Bologna judiciary uses these episodes to issue arrest warrants against the comrades of the publishing house Anarchismo.
It matters little to the magistrates that the witnesses to the events described different persons in each case, for example of 'two very young robbers... both little taller than 1 metre 60, dressed in jeans and jerkins, with north Italian accents' or 'the bandits, two men and a woman, were elegantly dressed, had the decisive way of professionists, and had no particular regional accent'; while Alfredo, Salvo and Jean (accused of these robberies) are anything but all small and have accents quite different to the central or north Italian ones: the important thing was to have a pretext in order to begin the operation.
Once the comrades associated with ANARCHISMO had been singled out as a group ideologically akin to AR, and once the system had succeeded in issuing an arrest warrant against the 'first link in the chain', they continued, following the editorial itinerary of the review. The first was Catania (where the review was edited until 1977), then Bologna (where Sandro Vandini was editor during 1977), then Forli (which followed Bologna, and where Franco Lombardi is now editor responsible for Anarchismo).
From this itinerary the judges are seeking elements to support the original axiom: money from robberies, documents to prove subversive association, arms to prove the constitution of an armed group, but especially documents in order to link up this 'criminalised' area with the whole national and international anarchist movement.
They try to use the five bullets found in the possession of one comrade (Sandro Vandini, sentenced to 7 months for the same), and the 50 sticks of gelignite Massimo Gaspari, sentenced to 5 years and at present in the special prison of Fossombrone) as concrete evidence of the existence of an armed group, use the fact that these comrades belong to the anarchist movement (most of them, not all of them) and the political debate developed in the review to contest them with subversive association which could link the anarchist movement to the clandestine groups external to the declaredly marxist-leninist associations.
After the demonisation of the Autonomy movement, they pass on to the criminalisation of other members of the revolutionary movement which, although not considering the practice of armed struggle the sole revolutionary instrument, keep alive their open antagonism to the State.
Already on other occasions the anarchist movement has been crossed by repressive actions of the State: raids, arrests, murders, political manipulation. Never before though has the attack taken the form of sirectly criminalising anarchist ideas. Up until today 'criminalised' comrades have been attacked in the context of the social movements in which they participated, or because 'caught in the act' of arming themselves. Some cases stood out over others, demonstrating the beginning of a more inclusive attack: the provocatory raids at the Anarchist Federation of Empola, the frame up around the 'den' at via delle Tovaglie in Bologna, the arrests of the anarchist comrades in Biella and Turin (because of absenteeism and counter-information activities), the haul at the meeting about prisons at Radio Proletaria, the arrests in Genoa, etc. etc.
We are not trying to imply that persecution is aimed only at anarchists: the repressive plan of the State is wider, strikes all political practice, the political and organisational points of reference which proletarian conflictuality can recognise as its own, regardless of their ideological composition. So the Autonomy movement, the anarchist movement, and the marxist sectors which go beyond the strictly political and are affirming their revolutionary involvement directly.
The repressive plan of the State covers not only the criminalisation of antagonistic behaviour, but of the very idea which can give this behaviour a strategic or programmatic body. The objective is to destroy the revolutionary identity which has matured in these areas during the past ten years, to make the militants who have come from the vast movement of contestation begun in '68 deny their own history, their own experiences and the ideas that they have matured.
This is the hysterical response of a state which is in deep crisis, no longer capable of guaranteeing the 'democratic spaces' vital to the legitimisation of capitalist bureaucratic domination.
This plan cannot avoid including the history of anarchism, which has permeated all the revolutionary movements, not the least those which from the 1968 to the 1969 of the workers reached the insurrectional attempt of the 'non-guaranteed' young unemployed and students.
They need to extracate the social element from anarchist practice, put the libertarian militants on the defensive and into the purely political field of contrast with the State which 'violates' its laws, make them lose their social identity and reduce them to bandits fighting a war which the proletariat have not yet declared.
This is the provocatory nature of the frame up against the comrades of the review Anarchismo and those other comrades drawn into this affair (more or less by chance?): to induce them to measure themselves in the contestation of an event completely invented by the police to form an identity (which has never denied illegal practice) and illegal actions completely eradicated from a social praxis involving the mass. This is the crux of the matter as far as we anarchists are concerned.
We are not asking, through 'a sense of justice' for the laws of the State to be applied, because we know that these laws are functional only to the ends of power and the negation of every alternative moment. But we are defining our political identity, saying what is ours and what is not, denouncing when they try to build an image of us which is not ours: that of the terrorist against society, violent by ideology, when our practice is for and in society, when our violence is always justified by the defence of the political conquests of the movement, the defence of the freedom, even partial, which the history of emancipationis conquering day after day.
We have no problem therefore in saying, as we have always done, that we claim the right for every proletarian to give hiself whatever means necessary to express his own revolutionary potential, nor are we contradicting ourselves when we affirm that we are quite against and external to the political practice which considers the armed encounter of specific groups a field in which wider spaces of social emancipation can be opened up.
Evidently the Minister for Internal Affairs and his forces, when they enacted this frame-up against the review Anarchismo, hoped that the (although existing) contradictions (and the dialectic) within the anarchist movement would split open in the face of the blackmail of repression, cause 'excommunications' and take a distance and manifest various forms of opportunism.
The meeting of the anarchist movement on March 28 1980 demonstrated quite the contrary: it detected the frame-up, expressed full solidarity with the comrades struck by it, claimed their own political identity, of which this document is one instrument, in an unequivocal response to the will of repression.
Bologna Defence Committee.

Published in Umaniat Nova, no. 14 of April 20, 1980

ENTRISMO – Alfredo M. Bonanno

Permettetemi di tornare un momento sull’enormità che è stat detta poco fa, che è quella di entrare nelle istituzioni per renderle democratiche. Non metterebbe conto parlarne, ma visto che il problema è stato sollevato, affrontiamolo.
Che cosa si vorrebbe fare? Entrare anche nella polizia, per fare diventare la polizia più democratica? O anche nell’esercito; che sosa si vorrebbe? Un altro generale anarchico anche oggi? Ma non diciamo stronzate. Lasciamo stare queste estremizzazioni che forse sono soltanto humour. Ammettiamo che non si avesse in mente di dire questo, ma prendiamo le altre strutture, ad esempio la scuola. E’ giusto che gli anarchici entrino nella scuola, e così trasformando dall’interno la struttura scolastica la possano portare verso gli ideali di una pedagogia libertaria ecc.? Mettiamo che fosse questa l’ipotesi fatta, lasciamo perdere l’esercito e la polizia. E’ il classico concetto di entrismo, diffusosi con Trockij in poi. Infatti, il padre di questo concetto è proprio Trockij. Questa ipotesi non tiene conto del fatto essenziale che non è l’uomo che decide soltanto di sé, ma anche la situazione in cui si viene a trovare. Non è che noi siamo capaci di trasformare il mondo in assoluto, dobbiamo stare attenti perché anche il mondo ci può trasformare. Diventa inutile che io dica: ora entro nella polizia perché così entro in questo corpo, mi avvicino di più, anche fisicamente, al ministro degli interni e gli posso sparare un colpo sul centro del cervello. Ecco, questo progetto, apparentemente, può sembrare bello, ma nella pratica non lo è, perché dal momento che io entro nella polizia, lascia oggi e lascia domani, sono costretto a vivere situazioni, rapporti, concetti e fatti. L’entrismo è proprio tutto questo, per cui alla fine è la struttura che mi mangia la struttura. Questa è una regola fondamentale, che non ha eccezioni. Quindi è bene che noi ci teniamo lontani da queste strutture se le dobbiamo combattere, se invece le dobbiamo accettare è un altro paio di maniche.

Alfredo M. Bonanno
(parte del dibattito seguito alla Conferenza dal titolo “Anarchismo e democrazia” da me tenuta a Bologna il 16 marzo 1995 presso la Facoltà di lettere e filosofia. Trascrizione della registrazione su nastro)
pubblicato ed estratto da “Dissonanze III, Edizioni Anarchismo, prima edizione dicembre 1999.

LA SQUALLIDA PROSPETTIVA DEL COLLABORAZIONISMO

Ci chiamano alla ragionevolezza e alla riflessione. Ci invitano a non essere i cattivi ragazzi di sempre, a capire come stanno le cose. Ci invitano alla collaborazione.
Da un lato (quello del potere) le braccia sono aperte, anche se il prezzo iniziale della contrattazione è ancora esorbitante. Dall’altro (quello dell’ex contropotere immaginario) le braccia sono non meno aperte e non si cerca nemmeno di farsi fare uno sconto.
L’urganza biologica viene fatta crediamo nelle nostre idee e nella nostra capacità di trasformare la realtà, non perché crediamo in quello che siamo che non pensiamo possibile una modificazione. Non siamo gli adoratori imbecilli di un mod4ello considerato come verità. Ma non siamo nemmeno i collaborazionisti che fondano la propria convinzione su una critica negli uffici del ministero dell’interno.
Collaborando ci si consegna in blocco al nemico, non si propone un’alternativa per dislocare la lotta altrove. Non ci sarà mai un “altrove” per i collaboratori. Essi porteranno sempre con sé il proprio passato, imballato nella merda del loro presente.

(estratto da E Noi Saremo Sempre pronto A Impadronirci Un’altra Volta del Cielo – Alfredo M. Bonanno, Edizioni Anarchismo, prima edizione in volume ottobre 1984, tratto da “Anarchismo” n. 42, marzo 1984)

MA SIAMO PROPRIO SAZI DI CHIACCHIERE? Alfredo M. Bonanno

L’astuto Maniscalco, fondatore della polizia borbonica, era solito dire che quando tre uomini si mettono insieme per complottare, uno dei tre, prima o poi, finirà per lavorare per la polizia. E non era discorso del tutto lontano dalla realtà. Specie in questi tempi, quando il 90 per cento dei delegati di questura erano reclutati fra gli ex detenuti. Ma alla radice della battuta del grande poliziotto c’era la certezza che un uomo su tre è, almeno potenzialmente, disposto a tradire.
Solo che in quell’epoca, dopo tutto aurea anche in queste luride cose, non si chiedevaa al manutengolo del questurino di redigere una dichiarazione giustificativa del suo turpe mestiere, né tanto meno di atteggiarsi a pilastro della società, salvatore della patria e degli interessi delle dabben persone. Bastava che facesse i nomi, in segreto, come una confessione, e tutto poi procedeva per il suo verso. Gli veniva fornita una retribuzione – invero modesta –e lo si lasciava, piu’ o meno, in attesa di una prossima condanna a morte.
Col cambiare dei tempi, anche nelle fogne ci sono stati dei cambiamenti. I topi e altri luridi animali sotterranei hanno avuto la bella idea di darsi giustificazioni ideologiche, motivi teorici, programmi politici e speranze di reinserimento sociale, sia pure il tutto in tono minore e come a volere accampare delle scuse. E siccome noi tutti non siamo mai sazi di chiacchiere, finiamo per prestare orecchio anche a queste.
Nella fumosa congerie di quanto si è detto negli ultimi dieci anni e passa, tutto cade sommerso dalla nebbia dell’equivalenza, parole di fiducia nella lotta e nella speranza di liberazione, stranamente si confondono e vengono sommerse da dichiarazioni di pentimento (con relative chiamate di correo), da dissociazioni motivate come proclami di vittoria, da intelligenti analisi mezzosangue che non accettano schiacciando l’occhio, da trame vere e proprie di tradimento dove la pelle di alcuni compagni viene barattata con pochi anni di galera, da irrigidimenti su posizioni critiche ormai fuori del tempo e della storia, da pacifismi riscoperti, da misticismi latenti e mai sufficientemente frenati, da imbecillità congenite e da cretinerie acquisite.
Il tutto si mischia e si confonde con le non meno confuse idiozie degli uomini di Stato che tra la vecchia paura e la nuova incapacità di prendere una decisione, fanno il gioco di chi deve tirare la paglia più corta. Se uno non avesse dentro di sé, prprio radicato nel fondo del proprio cuore, come una seconda natura, o come un tatuaggio, il desiderio, la volontà, la forza di continuare a pensare alla ribellione e alla lotta, la presente fiera delle chiacchiere lo farebbe desistere. Mi chiedo in che modo molti giovani compagni possono prendere questo immenso calderone che ribolle sotto i loro occhi? Non si stomacheranno subito del puzzo tremendo che viene fuori dalla brodaglia? E stornando disgustati lo sguardo, dove poseranno gli occhi?
Forse sui convegli di studi, sui dibattiti, le conferenze, i comizi e le presentazioni di libri di cui gli anarchici di ogni tipo hanno tanta capacità organizzativa? Forse parteciperanno a qualche manifestazione sindacale di protesta dove una piccola minoranza che vorrebbe soltanto soffiarsi il naso viene subito messa a tappeto dalla delicatezza dei manganelli? Forse si metteranno a leggere i pochi fogli che il movimento anarchico continua a fare uscire con la regolarità di un metronomo e con non certo migliore fantasia?
Oppure anche questo sarà considerato una chiacchiera? Forse più raffinata e più “estremista” delle altre chiacchiere, o verremo unificati tutti nella nebbia della notte dove ogni vacca è solo grrigia.

Alfredo M. Bonanno

(testo pubblicato su “Provocazione” n. 21, giugno 1989, ri-pubblicato su “La Bestia Inafferabile”
Edizioni Anarchismo – prima edizione maggio 1999)

IL RIFIUTO DELLE ARMI - Alfredo Maria Bonanno

Nell’antimilitarismo è implicito il “rifiuto” delle armi. Ma si tratta di un concetto che è dato per scontato e che non è stato quasi mai approfondito.
L’arma in quanto oggetto preciso è certamente lo strumento fondamentale su cui si fonda non solo la struttura militare in quanto organizzazione (la quale non avrebbe senso se fosse didarmata), ma anche la mentalità militare (la quale dall’arma deriva una serie di deformazioni autoritarie).
Ed anche questo è giusto. Gli eserciti sono sempre stati armati e da questo stato di fatto hanno tratto una particolare forma di organizzazione, che è quella gerarchica, dove la scala dei comandi è ben fissata e rigida e ciò proprio perché l’impiego delle armi è – o almeno si crede che sia – rigido e sottoponibile a regole precise.
Lo stesso per la mentalità. L’uomo “armato” si sente diverso, più aggressivo, supera con maggiore facilità (apparentemente) le frustrazioni che ognuno si porta dentro e quindi finisce per diventare prepotente e vigliacco nello stesso tempo.
Ma il militarismo non può fare un uso “ottimale”, a suo giudizio, delle armi,
Deve inserire questo possibile uso in una logica complessiva, di natura politica e sociale, che corrisponde ad un equilibrio instabile sia interno che internazionale. In un’epoca come quella in cui viviamo, in Italia, per restare più vicini a problemi di natura immediata, non è concepibile un impiego esclusivamente “militarista” delle armi. Ciò porta i detentori degli armamenti, i loro mandanti e i produttori di armi allo sviluppo dell’ideologia difensiva, attraverso cui coprire non solo l’impiego delle armi, ma anche la loro produzione e il loro sempre più pericoloso perfezionamento.
Ora, se l’antimilitarismo deve limitarsi a semplici dichiarazioni di principio, allora il rifiuto delle armi deve intendersi in modo solo simbolico, cioè cosa l’arma significa in astratto, in quanto simbolo di distruzione e di morte. Se invece, questo antimilitarismo deve andare avanti, nel concreto, costruendo i possibili percorsi della liberazione in senso materiale, allora non può limitarsi al rifiuto simbolico delle armi, deve approfondire il problema.
In effetti, l’arma, in quanto oggetto, riceve valutazioni differenti a seconda del punto di vista da cui si considera. Ciò vale per tutte le cose e le armi non fanno materialisti. Non esiste quindi l’arma, in quanto oggetto inerte, ma esiste l’arma in azione, cioè impiegata (o in attesa di essere impiegata) in una data prospettiva. Se si riflette, ciò accade per tutte le cose. Noi le immaginiamo staccate, se così fosse sarebbe senza significato, ridotte all’impotenza alla quale le vorremmo condurre noi, l’uomo che agisce, che progetta, che impiega mezzi per raggiungere fini.
Quindi, l’arma astratta (in quanto oggetto isolato), non esiste. Esiste però l’arma che il militarista inserisce nel suo fare, e quest’arma riceve una investitura scecifica, essa lo strumento di “difesa della patria”, di “mantenimento dell’ordine”, di “distruzione dell’infedele”, di “conquista di spazi vitali”, o modelli di valore, con cui agisce impiegando l’arma. Egli, sparando, si sente, di volta in volta, difensore della patria, costruttore dell’ordine sociale, distruttore di infedeli, ingegnere di nuovi spazi sociali, ecc. Più ottuso è il suo ruolo di semplice esecutore, più egli è in balia dei facitori di ideologie, dei dominatori del capitale e della politica, più l’arma in suo possesso si solidifica in strumento cieco di oppressione e di morte. Anche se dovesse deporla, quest’arma, resterebbe sempre lì, oggetto inserito in un quandro generale che lo qualifica sempre come oggetto di morte.
Ora, se il progetto è diverso, se il contenuto dell’azione è diverso, l’arma muta significato. In quanto mezzo non sarà mai assolto dalla sua limitatezza d’oggetto con cui diventa possibile procurare danni e distruzione con una certa facilità (che poi sarebbe questa la distinzione tra gli oggetti “arma” e gli altri oggetti che, in gran numero, possono diventare all’occorenza “arma” anche loro). Non si vuole qui dire che il fien – la liberazione, la rivoluzione, l’anarchia, o qualsiasi altro sogno libertario ed agualitario – possa assolvere e giustificare il mezzo però può trasformarlo di quel tanto che a noi interessa, cioè farlo diventare un “oggetto in azione” diverso. Ed è questo oggetto in azione diverso che entra a far parte della lotta antimilitarista, anche restando “arma” a tutti gli effetti, cioè restando oggetto che produce morte e distruzione con relativa facilità.
Nel progetto di liberazione, dietro l’arma ci sta la spinta a liberarsi dai dominatori, a far loro pagare il male fatto e che stanno facendo, ci sta l’odio di classe, della classe sfruttata contro gli sfruttatori, ci sta la differenza concreta e materiale di chi soffre continuamente nella propria dignità offesa e vuole distruggere gli offensori.
Tutto ciò è radicalmente diverso da tutte le chiacchiere ideologiche sulla difesa della propria patria e dell’ordine.

Alfredo M. Bonanno
(testo pubblicato su “Provocazione” n. 10, gennaio 1988 – ripubblicato su “A Mano Armata” Edizioni Anarchismo, prima edizione novembre 1998)

Γιατί εξέγερση; – Alfredo Bonanno

Το καθήκον μας ως αναρχικοί, η κύρια έγνοια και η μεγαλύτερη επιθυμία μας, είναι να δούμε την κοινωνική επανάσταση να πραγματοποιείται: τρομερή αναστάτωση των ανθρώπων και σχηματισμοί που τελικά καταφέρνουν να θέσουν ένα τέλος στην εκμετάλλευση και να εγκαθιδρύσουν τη βασιλεία της δικαιοσύνης. Για μας τους αναρχικούς η επανάσταση είναι ο οδηγός μας, το σταθερό σημείο αναφοράς μας, δεν έχει σημασία τι κάνουμε ή ποιο είναι το πρόβλημα που μας απασχολεί. Η αναρχία που θέλουμε δεν θα είναι δυνατή χωρίς το οδυνηρό επαναστατικό ξέσπασμα. Αν θέλουμε να αποφύγουμε να τη μετατρέψουμε απλά σε ένα όνειρο θα πρέπει να αγωνιστούμε να καταστρέψουμε το Κράτος και τους εκμεταλλευτές μέσω της επανάστασης.

Αλλά η επανάσταση δεν είναι ένας μύθος που μπορεί απλά να χρησιμοποιηθεί σαν σημείο αναφοράς. Ακριβώς επειδή είναι ένα συγκεκριμένo γεγονός, πρέπει να χτίζεται καθημερινά μέσα από περισσότερο μετριοπαθείς απόπειρες που δεν έχουν όλα τα απελευθερωτικά χαρακτηριστικά της κοινωνικής επανάστασης με την κυριολεκτική σημασία του όρου. Αυτές οι περισσότερο μετριοπαθείς απόπειρες αποτελούν εξεγέρσεις. Σε αυτές η εξέγερση των περισσότερο εκμεταλλευόμενων από τις μάζες και της πιο πολιτικά ευαισθητοποιημένης μειοψηφίας, ανοίγει το δρόμο για την πιθανή συμμετοχή όλο και ευρύτερων στρωμάτων των εκμεταλλευόμενων σε ένα εξεγερτικό ρεύμα που θα μπορούσε να οδηγήσει στην επανάσταση αλλά που θα μπορούσε επίσης να καταλήξει στην εγκαθίδρυση μιας νέας εξουσίας ή μιας αιματηρής επιβεβαίωσης της παλιάς. Στην περίπτωση της τελευταίας, αν και η επανάσταση ξεκινά σαν μια απελευθερωτική επανάσταση καταλήγει πικρά στην επανεγκαθίδρυση του Κράτους και της ιδιωτικής κυριαρχίας. Αυτή είναι η φυσική ροή των πραγμάτων. Η εξέγερση είναι το απαραίτητο στοιχείο της επανάστασης χωρίς το οποίο, χωρίς μια μακρά και επίπονη σειρά του οποίου, δεν θα υπάρξει καμιά επανάσταση και η εξουσία θα βασιλεύει ανενόχλητη με όλες τις τίς δυνάμεις. Δεν πρέπει να αποθαρρυνθούμε. Για άλλη μια φορά, ανεπαίσθητα, προετοιμαζόμαστε και αγωνιζόμαστε για την εξέγερση που θα έρθει, ένα μικρό μέρος του σπουδαίου μελλοντικού ψηφιδωτού της επανάστασης.

Σίγουρα, ο καπιταλισμός περιέχει βαθιές αντιφάσεις που τον ωθούν σε διαδικασίες προσαρμογής και εξέλιξης με σκοπό την αποφυγή των περιοδικών κρίσεων που τον πλήττουν· αλλά δεν μπορούμε να λικνιζόμαστε εν αναμονή αυτών των κρίσεων. Όταν αυτές συμβούν θα είναι ευπρόσδεκτες εφόσον ανταποκρίνονται στις απαιτήσεις για επιτάχυνση των στοιχείων της εξεγερτικής διαδικασίας. Εν τω μεταξύ, από την πλευρά μας, προετοιμάζουμε τους εαυτούς μας και τις εκμεταλλευόμενες μάζες για εξέγερση.

Με αυτή την έννοια εξετάζουμε την ώρα που είναι πάντα ώριμη για την επόμενη εξέγερση. Καλύτερη μια αποτυχημένη εξέγερση παρά εκατό αμφιταλαντεύσεις που προκαλούν την αποτυχία εκατό περιπτώσεων από τις οποίες θα ήταν δυνατό για την τελική επανάσταση να ξεσπάσει. Είμαστε επομένως εναντίον εκείνων που λένε ότι η πρόσφατη ήττα του επαναστατικού κινήματος θα έπρεπε να μας κάνει να συλλογιστούμε και να συμπεράνουμε ότι θα έπρεπε να είμασταν πιο συνετοί. Θεωρούμε ότι ο καιρός για εξέγερση έχει έρθει ακριβώς επειδή είναι πάντα καιρός να αγωνιστούμε, ενώ η χρονοτριβή είναι χρήσιμη μονάχα για το κεφάλαιο.

Το να προετοιμάζουμε την εξέγερση σημαίνει να προετοιμάζουμε τις υποκειμενικές συνθήκες (προσωπικές και υλικές) που επιτρέπουν σε μια συγκεκριμένη αναρχική μειοψηφία να δημιουργήσει τις απαραίτητες συνθήκες για την ανάπτυξη της εξεγερτικής διαδικασίας. Αν και η εξέγερση είναι ένα μαζικό φαινόμενο, και θα κινδύνευαμε να ματαιωθεί αμέσως αν δεν ήταν, η αρχή της είναι πάντοτε το αποτέλεσμα της δράσης μιας αποφασισμένης μειοψηφίας, μιας χούφτας γενναίων ικανών να επιτεθούν στα νευραλγικά κέντρα του μερικώς επιδιωκόμενου στόχου.

Πρέπει να είμαστε πολύ σαφείς στο σημείο αυτό. Τα καθήκοντα του αναρχικού αγώνα ενάντια στην εξουσία μπορεί να ποικίλουν, αλλά όλοι — κατά τη γνώμη μας — πρέπει να είναι συνεκτικά κατευθυνόμενοι προς την προετοιμασία της εξέγερσης. Μερικοί σύντροφοι μπορεί να θέλουν να αφοσιωθούν στη θεωρητική διευκρίνιση, στις οικονομικές αναλύσεις, τη φιλοσοφική ή ιστορική έρευνα αλλά όλα αυτά πρέπει να είναι άμεσα λειτουργικά για την προετοιμασία αυτής της μειοψηφίας που είναι ικανή να πραγματοποιήσει την εξέγερση, ενεργώντας με τέτοιο τρόπο ώστε οι μάζες να συμμετάσχουν όσο το δυνατόν ευρύτερα ή ότι τουλάχιστον να μην την παρεμποδίσουν.

Μερικοί σύντροφοι μπορούν να θεωρούν την εξέγερση ρεαλιστική στο εγγύς μέλλον (όχι να την αναβάλουν επ’ άπειρον), άλλοι ότι μπορεί να πραγματοποιηθεί άμεσα: αυτό μπορεί να καθορίσει μια κατανομή καθηκόντων, με την έννοια ότι οι δημιουργοί θα τείνουν να ενδιαφερθούν περισσότερο για τα προβλήματα της επαναστατικής παιδείας, αλλά ο τελικός στόχος τους πρέπει να είναι ο ίδιος. Διαφορετικά οι επαναστατημένες δυνάμεις, οι οποίες χρειάζονται ακριβώς σαφήνεια για να οργανώσουν τη δράση και όχι να φλυαρούν να τη βγάλουν εκτός, θα αποκοιμιόντουσαν. Τα καθήκοντα της μειοψηφίας για την προετοιμασία είναι γι’ αυτό διπλά: από τη μια πλευρά εκείνο της ευαισθητοποίησης για τα προβλήματα στο επίπεδο της ταξικής πάλης που δεν είναι μόνο στρατιωτικά και πολιτικά, αλλά κυρίως κοινωνικής και οικονομικής φύσης. Ακολούθως, ειδικότερα, συγκεκριμένη και λεπτομερής προετοιμασία για την επικείμενη εξέγερση.

Για άλλη μια φορά, επιμένουμε: η προετοιμασία των μεγάλων μαζών δεν μπορεί σε καμία περίπτωση να είναι μια από τις προϋποθέσεις της επανάστασης. Αν περιμέναμε όλες τις μάζες να είναι προετοιμασμένες γι’ αυτό το μεγαλειώδες καθήκον δεν θα κάναμε ποτέ τίποτα. Είμαστε πεπεισμένοι ότι η προετοιμασία των μεγάλων μαζών θα είναι περισσότερο από οτιδήποτε άλλο μια συνέπεια της επανάστασης, και ίσως όχι η πιο άμεση. Αντιθέτως, η επαναστατική αναρχική μειοψηφία πρέπει να είναι προετοιμασμένη για το ιστορικό καθήκον που την περιμένει. Ας εξαλείψουμε επίσης το επιχείρημα της “καθαρότητας”. Εμείς δεν συμμετέχουμε μονάχα σε εξεγέρσεις με πρωτεργάτες αναρχικούς αλλά και σε όλες τις άλλες εξεγέρσεις που έχουν τα χαρακτηριστικά των ανθρώπων σε εξέγερση, έστω κι αν για κάποιο λόγο είναι οι μελλοντικοί εχθροί μας, οι σταλινικοί, που τους καθοδηγούν. Σε αυτή την περίπτωση θα έπρεπε να προσπαθήσουμε να κατακτήσουμε μια καλύτερη θέση για τους εαυτούς μας στον ίδιο τον αγώνα, κατά τη διάρκεια των συμβάντων, υπερασπίζοντας όσο το δυνατόν περισσότερο το πρόγραμμά μας της συνολικής απελευθέρωσης που θα αντιτάξουμε στην τετριμένη οικονομική των εξουσιαστών. Θα είναι η εξέγερση που θα επαληθεύσει τα υπόλοιπα.

Η εξέγερση είναι ένα καθήκον που πρέπει να πραγματοποιηθεί αμέσως. Αλλά με ποια συγκεκριμένα μέσα; Έχουμε δει ότι η συγκεκριμένη μειοψηφία πρέπει να αναλάβει την αρχική επίθεση, να αιφνιδιάσει την εξουσία και να διαμορφώσει μια κατάσταση σύγχυσης που θα μπορούσε να θέσει τις δυνάμεις της καταστολής σε δυσκολία και να κάνει τις εκμεταλλευόμενες μάζες να σκεφθούν αν θα παρέμβουν ή όχι. Αλλά τι εννοούμε με το συγκεκριμένη μειοψηφία; Ίσως το επαναστατικό κίνημα υπό την ευρεία έννοια; Τα ερωτήματα αυτά απαιτούν μια σαφή απάντηση.

Ας ξεκινήσουμε με την ευρύτερη υπόθεση. Από τη σκοπιά που μας ενδιαφέρει, το επαναστατικό κίνημα στο σύνολό του δεν μπορεί να θεωρηθεί μια συγκεκριμένη μειοψηφία ικανή να πραγματοποιήσει από μόνη της την εξέγερση. Παρουσιάζει μια ολόκληρη σειρά από αντιφάσεις, οι οποίες με τη σειρά τους αντικαθρεφτίζουν τις αντιφάσεις της κοινωνίας όπου ζούμε. Στο ιδεολογικό μοντέλο αντιστοιχούν οργανωτικές ομαδοποιήσεις που καταλήγουν να βάζουν θεωρητικές προκαταλήψεις πριν από τα άμεσα συμφέροντα της απελευθέρωσης. Επιπλέον, η αναλυτική φόρμουλα ενός μεγάλου μέρους του επαναστατικού κινήματος είναι εξουσιαστικού χαρακτήρα, ως εκ τούτου οραματίζεται την κατάκτηση του Κράτους και όχι την άμεση καταστροφή του. Προδικάζουν τη διακηρυγμένη χρήση του με μια αντι-αστική έννοια του όρου και όχι την εξαφάνισή της. Αυτό το μέρος του επαναστατικού κινήματος, ως εκ τούτου, δεν έχει προφανώς κάποιο ενδιαφέρον για την άμεση προετοιμασία της εξέγερσης καθώς βαυκαλίζεται ότι ο χρόνος είναι με το μέρος του, θρυμματίζοντας την υποστηρικτική βάση του καπιταλισμού και προετοιμάζοντας την επαναστατική κατάσταση χωρίς τον επικίνδυνο προθάλαμο της εξέγερσης. Θα βρίσκαμε έτσι αυτό το τμήμα του επαναστατικού κινήματος πρόθυμο να αναλάβει μια αντι-εξεγερτική θέση, φτάνοντας μέχρι (όπως έχουμε δει σε πολλές περιπτώσεις πρόσφατα) να επιτεθεί και να καταγγείλει τους αναρχικούς συντρόφους που υποστηρίζουν την αντίθετη θέση. Καταλήγουμε στο σημείο αυτό πως δεν είναι δυνατόν να διευρυνθεί η έννοια της συγκεκριμένης μειοψηφίας. Υποθετικά, όταν οι σταλινικοί εξαπολύσουν την εξεγερτική τους διαδικασία, είτε επειδή είναι πεπεισμένοι ότι οι επαναστατικές συνθήκες είναι ώριμες είτε επειδή έχουν συρθεί από τις παρακλήσεις της βάσης που δεν ενδιαφέρεται για ιδεολογικές καθαρότητες, τότε η αποστολή μας θα είναι αυτή της συμμετοχής στην εξέγερση με όλες μας τις δυνάμεις, να πολεμήσουμε στο συγκεκριμένο τομέα του αγώνα και να βρούμε εκεί τον απαραίτητο χώρο για τις ιδέες μας. Στην περίπτωση του αντιθέτου όπου είμαστε εμείς οι οποίοι είμαστε οι εμπνευστές και οι προτείνοντες της εξέγερσης, θα μπορούσαμε πράγματι. ενδεχομένως να βρούμε αυτό το μέρος του επαναστατικού κινήματος να βρίσκεται σε αντίθετη θέση ή, στην καλύτερη περίπτωση, σε θέση αναμονής.

Ας δούμε τώρα αν το αναρχικό κίνημα στο σύνολό του μπορεί να θεωρηθεί μια συγκεκριμένη μειοψηφία ικανή τελικά να πραγματοποιήσει την εξέγερση. Το συμπέρασμα είναι αρνητικό και πάλι. Οι αντιφάσεις μέσα στο κίνημα είναι τεράστιες και κυρίως λόγω των φόβων και των περιορισμών που μια περιορισμένη ομάδα απομίμησης έχει προσεκτικά διασπείρει στο εσωτερικό του. Το κίνημα σήμερα μοιάζει με ένα παλιό παλτό καλυμμένο με μπαλώματα, το οποίο μόνο με δυσκολία θυμίζει το παρελθόν μεγαλείο του. Η φυγή προς υποθετικές μορφές ελιτίστικων παρεμβάσεων όπως η απόπειρα επιβολής προκαθορισμένων αναλύσεων ή κατηχήσεων έτοιμων προς χρήση, ή όταν απαιτείται να προμηθευτεί ολόκληρο το κίνημα με την τελική ανάλυση που πρέπει να τεθεί άμεσα σε εφαρμογή, έχει αποδειχθεί μια αποτυχία. Η ίδια η φυγή προς τα πίσω προς την κατεύθυνση του αναρχο-συνδικαλισμού δεν θα μπορούσε παρά να αφήσει τόσο την εκμετάλλευση στο σύνολό της όσο και τους επαναστάτες συντρόφους απογοητευμένους. Και τότε η ευρύτερη και διαπιστωμένη πολιτική της στρουθοκαμήλου, να κρύβονται πίσω από το φόβο της προβοκάτσιας προκειμένου να μην κάνουν τίποτα, μονάχα να παρεμβαίνουν εκ των υστέρων, πάντα με τα μέτρα έτοιμα να σταθμίσουν, να κρίνουν και να καταδικάσουν αυτούς τους λίγους συντρόφους που κάνουν οτιδήποτε, ακόμα και αν είναι ορισμένα και περιορισμένα. Από αυτό το μέρος του κινήματος δεν μένει τίποτε άλλο από το όνομα, το σύμβολο, λίγοι παλιοί σύντροφοι, μερικοί νέοι σύντροφοι γερασμένοι πριν την ώρα τους, λίγοι αισιόδοξοι που ποτέ δεν χάνουν την ελπίδα, μούμιες στο μαγαζάκι τους. Ο μεγάλος αριθμός των δραστήριων συντρόφων που αποτελούν το επαναστατικό τμήμα του αναρχικού κινήματος και που είναι έτοιμοι να αρχίσουν τον αγώνα δεν πρέπει να αποθαρρυνθούν από τις Κασσάνδρες και τους κακούς οιωνούς. Η δράση είναι το μέτρο για τη διάκριση πέρα από τα σύμβολα και τις διακηρύξεις αρχών. Είναι ακριβώς οι σύντροφοι οι οποίοι είναι διαθέσιμοι για δράση που απαρτίζουν τη συγκεκριμένη μειοψηφία. Αυτοί θα είναι που θα προετοιμάσουν και θα πραγματοποιήσουν την εξέγερση με τρόπους και μορφές που η εμπειρία του επαναστατικού αγώνα στο σύνολό του έχει διαβιβάσει σε μας, λαμβάνοντας υπόψη τους πρόσφατους μετασχηματισμούς του Κράτους και των αφεντικών. Η μέθοδος δεν μπορεί παρά να υπολογίσει στις ελάχιστες οργανωτικές μορφές της βάσης που θα πρέπει να λύσουν τα διάφορα προβλήματα που θα προκύψουν κατά τη διάρκεια της εξεγερτικής προετοιμασίας. Σε αυτές τις οργανωτικές μορφές η ευθύνη για το έργο που θα γίνει πρέπει προφανώς να πέσει στους επαναστάτες αναρχικούς συντρόφους και να μην αφεθεί στην καλή θέληση ή τον αυτοσχεδιασμό. Σε αυτή τη φάση οι ίδιοι οι κανόνες της επιβίωσης επιβάλλουν τις απαραίτητες συνθήκες της ασφάλειας και της προσοχής. Ο επείγων χαρακτήρας της δράσης θα θέσει τέλος στην άσκοπη φλυαρία.

Υπάρχουν περισσότερα που πρέπει να λεχθούν για τις δράσεις που υλοποιούνται σε ελάχιστες δομές παρέμβασης από τη συγκεκριμένη μειοψηφία όπως ακριβώς προσδιορίζεται. Αυτές οι ενέργειες δεν μπορούν να εξετασθούν από την άποψη της “προπαγάνδας δια της πράξης”. Στόχος τους, στην πραγματικότητα, δεν είναι αυτός του να δοθεί ένα παράδειγμα ή να επηρεαστεί ένα ευρύ φάσμα συμπαθούντων. Σίγουρα υπάρχει επίσης αυτή η εμπειρική πλευρά, λαμβάνοντας υπόψη ότι η μέγιστη συμμαχία που θα εγγυηθεί την επιτυχία μελλοντικών σχεδίων είναι αυτή των εξεγερμένων μαζών, αλλά αυτή η πτυχή είναι εύκολα ανακτήσιμη από τους μηχανισμούς της καπιταλιστικής πληροφόρησης που τη μετατρέπουν σε εμπόρευμα, μεταπουλώντας την μέσα από τις εφημερίδες, την τηλεόραση, τον κινηματογράφο, τα βιβλία, κτλ. Η αλήθεια είναι ότι η ίδια η συγκεκριμένη μειοψηφία, μέσα από την πραγματοποίηση της δράσης, έχει τη δυνατότητα να κάνει κάτι σαφές στους άλλους αν καταλάβει η ίδια κάτι τη στιγμή της ίδιας της δράσης. Δράση σημαίνει επομένως διαπαιδαγώγηση μέσω της δράσης, και διαπαιδαγώγηση του ενός και του άλλου. Αν νομίζουμε ότι γνωρίζουμε τα πάντα και θέτουμε την εμπιστοσύνη μας αποκλειστικά και μόνο στη δική μας τη γνώση τη στιγμή της δράσης, θέτουμε ένα επαναληπτικό μηχανισμό στα χέρια του καπιταλισμού, κάτι που εισάγεται τέλεια εντός του γενικευμένου μηχανισμού της καπιταλιστικής παραγωγής το οποίο, πάνω απ’ όλα, είναι επανάληψή του στο άπειρο. Η δράση της συγκεκριμένης μειοψηφίας θα πρέπει επομένως να μην συνίσταται στη διακοπή της μάθησης με προσωπικό κόστος για το ποια είναι η πραγματικότητα του αγώνα, αλλά ένας σταδιακός και πλήρης μετασχηματισμός της προσωπικής μάθησης που να δείχνει στους άλλους πώς μαθαίνει κανείς να κατανοεί την πραγματικότητα του αγώνα. Αν η δράση της συγκεκριμένης μειοψηφίας δίνει ένα παράδειγμα για κάτι δίνει το παράδειγμα πώς μαθαίνει κανείς να ξεχωρίζει και να χτυπά τον εχθρό, και όχι πώς κάποιος διδάσκει. Η σωστή δράση στη σωστή στιγμή γίνεται η ουσία του ατόμου και ιδιαίτερη επίθεση και σύμβολο όλων των πιθανών μελλοντικών επιθέσεων, και αυτό το ξετύλιγμα της στιγμής η οποία δεν έχει φθάσει ακόμη στην ωρίμανση είναι το ανώτατο επίπεδο παρέμβασης που φτάνει η μειοψηφία λειτουργώντας στην πραγματικότητα του αγώνα. Η ταξική πάλη χαρακτηρίζει τη σύγκρουση στην πράξη και είναι το στοιχείο που επιτρέπει την ιδιαίτερη δράση της συγκεκριμένης μειοψηφίας. Μέσα σε αυτή η δράση μετατρέπεται συνεχώς από την προσπάθεια να κατανοήσουμε στην προσπάθεια να διδάξουμε. Ακυρώνοντας την πρώτη στιγμή κάθετι πνίγεται στην επαναληπτικότητα, ακυρώνοντας τη δεύτερη, κάθετι πνίγεται στην αναποφασιστικότητα.

Στο συνεχές ρεύμα της ταξικής πάλης βρίσκει κανείς τα πάντα, δάσκαλους και μαθητές. Σε αυτήν καθετί βρίσκει τη σωστή του θέση εντός των σχέσεων δύναμης. Όποιος δεν έχει μάθει από τα λάθη του δεν μπορεί να δείξει τίποτα στους άλλους, και ένας επιφανής τρόπος να μη μάθεις είναι ακριβώς να σταματήσεις να μαθαίνεις, να νομίζεις ότι έχει έρθει η ώρα να διδάξεις και αυτό είναι όλο. Μέσα από το φίλτρο της ταξικής πάλης η μνήμη της επανάστασης εξαπλώνεται σιγά-σιγά, γινόμενη κάτι που μπορεί να κληροδοτηθεί. Στη δράση αυτή η μνήμη κληροδοτείται συγκεκριμένα και γίνεται αισθητή σε άλλους τη στιγμή κατά την οποία είναι αντανάκλαση και κριτική για το πρόσωπο που ασκεί ο ίδιος τη δράση.

Κάθε ατομική ελάχιστη δομή παρέμβασης που δρα εντός της συγκεκριμένης μειοψηφίας διατρέχει τον κίνδυνο να θέσει τον εαυτό της σε αντίθεση με το επαναστατικό κίνημα στο σύνολό του και μερικές φορές με το σύνολο της μάζας των εκμεταλλευόμενων, εφόσον η λογική της δράσης κάποιου δεν τίθεται σωστά. Παίρνοντας τους εαυτούς μας ως ένα απομονωμένο τμήμα ενώπιον τόσων αναφορών πείθουμε τους εαυτούς μας ότι το σύνολο του κινήματος και οι εκμεταλλευόμενοι, το είδος τους και το είδος της επανάστασης, εξαρτώνται από μας· περιμένουμε ποιος ξέρει τι από αυτό που κάνουμε· παραμένουμε απογοητευμένοι από την επιπολαιότητα της ανταπόκρισης και της γενικής ακατανοησίας. Ο επαναστατικός αγώνας είναι σαν μια φουρτουνιασμένη θάλασσα εναντίον της οποίας να αγωνίζεται κανείς θα ήταν μάταιη τρέλα, είναι ανάγκη να προσαρμοστούμε προς την κατεύθυνση των κυμάτων, να κολυμπήσουμε κάποιες φορές δυνατά και άλλοτε χαλαρά, να αρπάξουμε την ορμή της ζωής που κρύβει η θάλασσα μέσα της για να φτάσουμε στον επιθυμητό στόχο. Είναι σε αυτή τη δύσκολη τέχνη της κολύμβησης που η πολιτική σημασία της δράσης της μειοψηφίας είναι κρυμμένη. Η τελευταία δίνει έμφαση στη σημασία της τάξης της, εκρήγνυται ξαφνικά ως καρπός της επαναστατικής μνήμης και ως ένδειξη για τον αγώνα τώρα στην πράξη.

Θεωρούμε, λοιπόν, ότι αν έχει επιλεγεί σωστά η δράση αυτών των ελάχιστων δομών είναι απαραίτητη για την προπαρασκευή ολόκληρης της εξεγερτικής διαδικασίας, την οποία θεωρούμε ότι είναι το άμεσο καθήκον όλων των αναρχικών και η οποία δεν μπορεί να αναβληθεί. Μακριά από το να είναι μια αντίθεση μεταξύ των δύο πραγμάτων — όπως κάποιοι προσπάθησαν να επισημάνουν σε μας — θεωρούμε ότι είναι συμπληρωματικά και αδιαίρετα. Η βασική αποστολή της ελάχιστης δομής παρέμβασης συνοψίζει όλο το έργο της οργανωτικής και γενικότερης φύσης της συγκεκριμένης μειοψηφίας στο σύνολό της. Για άλλη μια φορά η εξέγερση θα είναι το πραγματικό τεστ, τόσο η αιτία όσο και το αποτέλεσμα, από την αλλαγή των σχέσεων εξουσίας που οδηγεί στο άνοιγμα των θυρών της επανάστασης.

1982

http://classwar.espiv.net/?p=2939

"Une question de classe" - Alfredo Bonanno

Contrairement à ce que beaucoup de gens pensent, la classe n'est pas un concept marxiste.

Bien que nous rejetions les allégations marxistes sur le rôle historique de la classe ouvrière industrielle comme supérieure à tous les autres exploités, il est évident que la société est encore divisée en classes antagonistes.

Les termes de cette division se transforment avec la restructuration du capital. Il est important de reconnaître celà afin d'adresser nos attaques vers les bonnes cibles dans la lutte.

Beaucoup d'anarchistes croient que l'idée de «classe» est un concept marxiste, et par conséquent ne s'y intéressent pas, et essaient de travailler sur d'autres manières de comptabiliser les divisions sociales.

Mais ces divisions existent clairement. Les conflits et la souffrance dominent la réalité moderne. Les masses qui soutiennent les profiteurs, et même leurs laquais survivent avec peine.

Il est donc nécessaire de tracer les contours des groupes sociaux où des individus partagent la même situation économique, politique, culturelle et sociale; peu importe la difficulté que cela représente.

Il est vrai que le terme «classe» a été dominé par la mystification marxiste pendant les quarante dernières années. Et ce n'est pas tant dans l'identification que Marx fait des classes, que par son affirmation selon laquelle la classe ouvrière industrielle est historiquement destinée à entraîner non seulement sa propre libération, mais aussi celle de l'ensemble de l'humanité, à travers la direction du parti qui prétend la représenter.

Tout anarchiste peut voir ici combien cette notion de classe est absurde et erronée. Mais nous devons nous rappeler que celà n'a pas tant à voir avec le concept de classe, qu'avec le rôle déterministe et messianique qui a été imposé à la classe ouvrière industrielle.

Nous pensons que le concept de classe est non seulement valable, mais nécessaire. Il est un instrument pour nous guider à travers le flux des divers aspects de la réalité sociale. Mais que nous ne sommes pas intéressés par les revendications mythiques sur le destin de la classe ouvrière industrielle.

Une chose que nous pouvons dire avec certitude est que les structures productives qui définissaient les divisions de classe dans le passé récent sont aujourd'hui en profonde mutation. Ce qui est également certain, c'est que bien que différent à bien des égards, un conflit tout aussi amer se reproduit aujourd'hui. Le problème est de voir comment cela se passe. A quoi faisons-nous face aujourd'hui ? Qu'est-ce qui marque la frontière entre la partie dominante de l'humanité et le reste?

Cette question est si importante qu'elle met la nécessité d'étudier les strates intermédiaires en deuxième place à l'heure actuelle. De tout aussi peu d'importance - pour le moment - est la nécessité d'envisager une répartition en trois classes ou plus. Ce qui nous intéresse aujourd'hui est la disparition progressive des divisions de classe traditionnelles et l'émergence d'une nouvelle. Il est clair qu'un tel argument a besoin de plus d'espace que ne nous pouvons lui en consacrer ici, mais nous ferons de notre mieux.


La division de classe était jadis basée sur l'idée d'un «manque».
Il y avait quelque chose qui était considéré comme le «bien commun» qui a été divisée en deux parties inégales. La classe au pouvoir a pris possession de la plus grande partie de ce bien (communément connu comme la richesse), et de ce profit injuste a tiré les moyens de poursuivre l'exploitation et la domination. Ce sont, en premier lieu, les moyens culturels et idéologiques sur lesquels une échelle de valeurs a été fondée et qui condamnait la masse expropriée à ce qui semblait une situation irréversible.

En fait, les profondes contradictions au sein du système lui-même produisent des effets aussi radicaux en son sein que la lutte contre ses propres de domination. De récurrents problèmes sociaux ont été résolus par l'amélioration des conditions de travail.

La situation est devenu si insupportable pour le capital qu'il a dû renforcer ses structures, en augmentant la collaboration entre les États : mais c'est la technologie de pointe qui a eu un impact décisif en rendant la restructuration de la production possible.

Nous nous dirigeons maintenant vers une situation radicalement différente. La question du «manque» est de plus en plus floue, tandis que la question de la «possession» se dessine. La différence de classe n'est plus seulement créée par le fait que quelqu'un ne possède pas "autant" que l'autre, mais par le fait - unique dans l'histoire de l'humanité - qu'une partie possède «quelque chose» que l'autre n'a pas.

Pour mieux comprendre cela, nous devons nous rappeler que dans le passé la classe des exploité-e-s a toujours "possédé" quelque chose, même si ce n'était seulement que leur «force de travail», c'est à dire leur capacité à produire. Ils et elles ont toujours été obligé-e-s de la vendre, c'est vrai, et souvent à un prix très bas, mais l'autre côté en avait toujours besoin.
La négociation pouvait même atteindre ce point où ces malheureux vendeurs de leur force de travail n'arrivaient plus à joindre les deux bouts, mais personne ne pouvait nier que la classe ouvrière avait une «possession» qui faisait partie de la même échelle de valeurs que celle de la classe dominante. Dans le passé, les exploiteurs et les exploité-e-s se faisaient face (également au sein de la gamme considérable de stratifications de classes) sur la base d'une «possession» qui a été commune aux deux, mais leur appartenait de manière inégale. Maintenant un côté possède quelque chose que l'autre n'a pas, et n'aura jamais.

Cette «chose», c'est la technologie : la gestion technologique de la domination, la construction d'une «langage» exclusif appartenant à une classe «d'inclus». La classe dominante s'entoure aujourd'hui d'une muraille qui est beaucoup plus élevée que celle d'autrefois, qui consistait en la richesse matérielle et était défendu par des gardes du corps et des coffres-forts. Ce mur sera toujours une séparation radicale, aussi nette qu'incompréhensible - à court terme - pour ceux et celles qui ne se trouvent pas dans le processus d'inclusion. Le reste, les «exclus», deviennent une classe de "bénéficiaires" externes, capables d'utiliser seulement la technologie de manière secondaire et parfaitement instrumentale au projet de domination.

La partie des "exclu-e-s" de l'humanité n'est pas encore en mesure, au moins pour un temps très long à venir, de réaliser ce qui lui a été volé, parce que c'est une production qui n'appartient plus à la même échelle de valeurs. En construisant cette nouvelle séparation, la dernière espère-t-elle, la classe dominante a également construit un nouveau code moral qui n'appartient plus à la même échelle de valeurs, une sorte de code moral qu'elle n'a plus l'intention de partager avec les autres, avec ceux et celles qui appartiennent au monde des exclu-e-s. Autrefois, le principe du talon d'Achille était précisément ce code moral. Il était utile de plusieurs façons en vue d'assurer un meilleur contrôle, mais il a souvent abouti à ce que les exploiteurs sentent le souffle chaud de leurs partisans sur leurs cous.

Ainsi, cette nouvelle situation qui est sur le point de s'achever est la construction de nouvelles structures de classes, et non l'abolition du concept de classe. Ce n'est pas une question de terminologie, mais une nécessité opérationnelle. A l'heure actuelle, les concepts de classe et ceux relatifs aux «conflits de classe» semblent tout à fait adéquates pour indiquer les processus de la structuration sociale et comment celle-ci fonctionne. De la même manière, il est toujours possible d'utiliser le concept de «conscience de classe» face à la difficulté croissante que les «exclus» ont à considérer leur propre condition d'exclusion.

Chaque stratégie révolutionnaire que nous pouvons imaginer pour la résistance contre le processus de restructuration en cours devrait garder à l'esprit les modifications qui sont en cours et, dans certaines limites, la stratification au sein des classes elles-mêmes. Peut-être dans cette phase précoce les marges de la classe incluse (l'ennemi de classe) ne sont pas faciles à définir. Nous aurons donc à adresser nos attaques vers des objectifs qui sont les plus évidents. Mais ce n'est qu'une question de documentation et d'analyse.

Ce qui est plus important à ce stade est de montrer que les discussions sur la terminologie ne vont pas résoudre le problème qui consiste à trouver l'ennemi et à le démasquer. Un acharnement à ce sujet masque simplement une incapacité à agir.

Notes: D'abord publié en anglais dans le numéro 5 du journal "Insurrection", en 1988.
Source: Récupéré le 7 avril 2011 à partir de http://pantagruel-provocazione.blogspot.com/2010/07/question-of-class.html


Traduit de l'anglais par Le Cri Du Dodo.

http://lecridudodo.blogspot.it/search/label/Textes%20traduits%20par%20nos%20soins

" Espace et capital " par Alfredo Bonanno

ESPACE ET DU CAPITAL

Aucune partie de l'espace physique ne peut être isolé de l'interférence du capital, que ce soit dans l'univers ou dans les profondeurs de l'océan, les montagnes ou les rivières, les mers ou les déserts, la grande métropole ou le plus petit, le plus reculé des villages. Toute une série de relations se croisent et se chevauchent : les éléments sans liens apparents sont liés par la matrice commune de l'exploitation. On se fourvoierai encore en tentant d'aller quelque part au loin, en dehors du monde comme on dit, pour y découvrir que les mécanismes du capital continuent de nous atteindre et fonctionnent parfaitement. Cela explique pourquoi nous sommes contre l'écologisme, de même que nous sommes contre toute autre «alternative» et toute proposition qui prétend faire quelque chose contre l'exploitation en isolant une partie de la réalité du reste. Bien sûr, nous partons aussi depuis des points de replis dans nos interventions, mais nous ne nous leurrons pas en croyant que l'on pourrait vraiment attaquer l'ennemi en restant au sein de cette «partie».
Afin de passer à l'attaque, nous devons remédier à la fragmentation (des luttes) qui, à un certain point devient un choix nécessaire, mais est essentiellement une stratégie qui a été imposée à nous par le capital.

Maintenant, le plus grave pillage opéré par l'exploitation, la charge qui a le plus de conséquences, est le vol du temps et de l'espace. Ces deux privations sont substantiellement liées. Le Capital vole notre temps en nous obligeant à travailler et en conditionnant nos vies, en les infestant d'horloges, d'engagements, de délais et ainsi de suite, jusque dans les moindres détails. En volant notre temps, il nous empêche de nous comprendre. Il nous aliène. Sans le temps, nous n'aurions même pas remarqué le vol de l'espace. Nous avons besoin de temps afin de prendre conscience de la présence même de l'espace. Pour penser, pour écouter, pour rêver, pour désirer. En vivant l'espace en termes de distance, de kilomètres à parcourir, de déplacement d'un endroit à l'autre, nous perdons de vue notre relation avec les choses, la nature, le monde entier.

Le Capital nous a volé du temps (car il en avait besoin pour la production) - puis est venu le système du contrôle et de la répression, et, enfin, la généralisation du consensus. Maintenant, nous sommes confrontés à la nécessité de passer à la réappropriation de notre temps et de l'espace. Notre attaque ne peut manquer de causer des dommages et de la ruine. C'est dans la logique des choses, la logique de la guerre de classes. Le projet du pouvoir est global. Il ne peut pas permettre l'existence "d'espaces vides". Notre projet de libération est aussi mondial, pour la raison opposée. Il ne peut pas permettre que des espaces libres n'existent pas. Si nous devions laisser le capital atteindre la domination mondiale à ce niveau, nous serions morts pour de bon.

Heureusement, la route que devra parcourir le pouvoir afin d'achever sa mondialisation est encore longue. Ainsi comme l'espace (et les heures) détournées à un niveau global, le capital est en train de diviser la réalité en deux parties distinctes. Il ne s'agit plus seulement de l'ancienne fragmentation, mais d'une nette séparation, d'un véritable mur, entre inclus et exclus. La première partie sera la garantie d'un état de privilège, de domination, de niveaux élevés de culture, de projectualité et de créativité, et la seconde, une condition de survie, de consensus, de sous-cultures, de résignation ventre à terre, de manque de stimulation et peut-être même de manque de besoins. Dans cette perspective, le Capital et l'Etat exigent une disponibilité totale de l'espace social. Rien ne doit échapper à leurs contrôle.

Et ce n'est pas tout. Le Capital dispose désormais de technologies à sa disposition qui ne lui permettent pas tant la possession de l'espace que sa production réelle. Pensez à sa capacité à communiquer en «temps réel» entre deux points distincts séparés par des milliers de kilomètres de distance. Cela ne veut pas seulement dire changer l'ordre productif (variété, la créativité, les stocks, etc) mais aussi, et surtout, l'ordre humain des relations sociales (qui sont aussi économiques). Donc, le capital est effectivement la production de l'espace sur la base de son projet d'exploitation et de domination. Il transforme et détruit la nature, modifient les villes et les terres, détruit les mers, les rivières et les lacs, en soumettant les distances stellaires à sa logique militariste. L'espace produit de cette manière sert alors à canaliser les individus. Nous nous trouvons donc dans des embouteillages énormes, dans les accélérations le long des autoroutes, debout dans les files d'attente au supermarché. Nous sommes affligés par le chaos de la circulation, les rendez-vous qu'il ne faut pas manquer, les intérêts fictifs qui nous font nous sentir mal, nous obligent à être de manière insensée et perpétuellement en mouvement. Nous nous déplaçons dans des espaces qui ont été programmés pour nous, mais que nous imaginons que nous avons «choisi» nous-mêmes. Nos maisons sont pleines d'objets inutiles et dangereux. L'espace est devenu restreint ou a plutôt changé selon les besoins de la production capitaliste qui a besoin de vendre des télévisions, des réfrigérateurs, des machines à laver, des meubles intégrés dans les cuisines. Alors, presque sans s'en apercevoir, notre temps disparait et notre espace est lui-même la réduction des relations avec des objets qui témoignent de la puissance du capital à nous convaincre. De cette façon, nous sommes éduqués à la répétition. Nous effectuons les mêmes gestes, comme chacun-e sait (mais oublie systématiquement), dans l'antichambre du consensus.

Pour sa part, le capital est obligé de nous prendre l'espace, car il ne peut en laisser aucun disponible pour notre créativité, notre capacité à bricoler toute sorte de choses, notre désir d'innovation (qui est le premier stimulus pour trouver des solutions qui se révèlent être des dotations incroyables de la spontanéité et de la richesse). Si le capital devait laisser un espace à de telles forces individuelles, il ne serait pas en mesure d'atteindre le rythme de répétition qui est indispensable à sa production. Laquelle, nous ne devons pas oublier, ne repose que sur la condition de sa reproduction. Pensez aux efforts (aidés par la technique électronique) que le capital fournit pour réaliser les désirs de chacun-e avec le maximum (centralisée et codifiée) de diversification. Les grands noms de la mode, les chaînes de restauration rapide, la publicité qui met en valeur le goût individuel au sein de la production de masse, ne sont plus que des tentatives pour bloquer les divers chemins qui pourraient encore être parcourues aujourd'hui.

Bien que l'espace qui est produit et reproduit est basé sur le consensus, il contient une quantité considérable d'aspects purement répressifs, dans le sens policier du terme. Réglementer les mouvements dans tous les sens. Les matières premières et les hommes, les idées et les machines, l'argent et les désirs. Tout est coordonné, car tout a été préventivement homogénéisé. Les différences ne sont pas plus que cela, elles ne sont pas les diversités radicales. Elles ont été réduites au rang des apparences et à ce titre sont louées au plus hauts des cieux comme le règne de la liberté. Ainsi, la stratégie du pouvoir est donc celle de la maîtrise de «tout» l'espace de la même manière qu'il contrôle «tout» le temps. Ce n'est pas seulement une question de contrôle policier, mais surtout de contrôle basé sur le consensus et l'acceptation de modèles de comportement et d'échelles de valeurs qui sont celles des technocrates capitalistes. Que faire ? Aller à la recherche du temps perdu ? Des espaces perdus ? Pas dans le sens d'un voyage nostalgique, de remonter dans le temps. Rien dans la vie ne va vers l'arrière, tout comme rien ne se présente à nouveau d'une manière identique (ou même de manière tout à fait différente).

La vieille relation avec l'espace a laissé le signe d'un lieu physique. Le signe de l'humain et ses choses. Une route, une place, un carrefour, un pays, un fleuve, la mer et le ciel, les bois et les montagnes, étaient dans une relation ouverte avec les individus qui ont su (et voulaient) en être à l'écoute. Et les affinités entre les individus les ont conduit aux mêmes endroits, ont animé leurs sentiments, les ont poussé à l'action et la réflexion. On se retrouvait comme individus, alors que l'on se cache désormais dans le cadre d'un ensemble, d'une foule.

Autrefois nous étions ouverts, mais aussi souvent mal préparés et plus vulnérables. Désormais, nous sommes tous protégés par l'uniformité, la répétitivité. Nous nous sentons plus en sécurité parce que nous appartenons à la masse. Tout est produit et reproduit. Tout semble prêt à devenir une marchandise.

Dans cette perspective, la lutte pour les espaces autonomes* devient une lutte pour la réappropriation de tous les «territoires» au-delà et contre les règles du contrôle et du consensus.


[Titre original: Spazio e capitale, publié dans le n.56 de "Anarchismo", 1987. Traduction en anglais par Jean Weir et publié dans "Let's destroy work, let's destroy economy" Elephant Editions, Londres. Traduit en français par Le Cri Du Dodo]

*Note de traduction : Le terme anglais employé est "social spaces". L'expression "espaces autonomes" a été préférée à "espaces sociaux", parce que le terme est trop vague par rapport à ce à quoi il fait référence, et aussi à "centres sociaux", parce qu'il ne recouvre qu'une partie de la réalité de ces espaces, parmi lesquels le squat, la zone d'autonomie, et autres espaces occupés.

“COMMUNITY” SICKNESS by Alfredo M. Bonanno

Anarchist practice has fallen sharply in recent years, with few actions either at mass level or at the level of specific groups. As a result we see a revival of the issue of how to get closer to ‘communism’ or to building situations that not only express our ideas and ethical and cultural values but are also capable of satisfying our fundamental personal and collective need for freedom. In other words, there is a proposal to create points of reference that go beyond the classical division between the personal and the political.
This corresponds to a growing need within the whole movement against capital today, not just the anarchist one. As hopes of profound changes in the social structure vanished with the spreading of desistance from the struggle, the concern with not letting oneself be engulfed by increasing restructuring has become greater: ‘We must continue to struggle for our own essential needs, because in any case it is not the time to talk of great macroscopic changes.’
The problem is that these impulses end up taking two roads which, if examined closely, both lead to the same dead end in the same ghetto. The first, more direct, road is that of desistance: nothing can be done, the enemy is too powerful. We might as well just rely on spreading our ideas (which are superior anyway) and not insist on attack, which only leads to repression, creating more difficulties for the movement in its fundamental activity of propaganda and spreading anarchist theory. The second, more tortuous, road is that of an organisational proposal linked to the idea of community.
Many comrades talk of ‘community’, although not always as something confined to one geographical area or in order to satisfy (or try to satisfy) certain needs, even basic ones. It should mean a different way of seeing life, culture, novelty, diversity. ‘Community’ thus escapes the dangers of conservatism or of becoming a mere repetition of empty slogans.
But very little is said about this ‘community’ in terms of its structural or other arrangement that could give some idea of its ‘operative’ side. It is seen in terms of a sense of participation, an awareness of the specific contradictions of anarchism (in truth never clear), and the desire for freedom and equality, without the former being realised at the cost of the latter, or vice versa.
Why do we believe that this road is equal to the first, that of declared and open desistance? It is easily said. Because the revolutionary struggle is an organisational fact, here and now, not simply a ‘cultural revolution’ (by the use of this term I am not referring to Mao’s cultural revolution, which has nothing to do with us, and which was ‘cultural’ in name only). Because the clash between classes leaves no room for ‘margins’ or free spaces that can be reached through operations carried out within the somewhat polluted currents of philosophical thought. Because the revolutionary always pays in first person, so is aware he will also have to face ‘sacrifice’, i.e. the postponement of projects, delay in the satisfaction of needs. Because anyone who really decides to attack the power of the oppressors cannot reasonably think that the latter will leave them in peace with their ‘ideal’ tensions of freedom and equality. Because if they really want these places of ‘communitarian’ living to be at all tangible in practical terms (and not just a cerebral exercise), they must also give some sign of good will, i.e. pronounce themselves to be against violence, against expropriation, especially in the individual sense, and against active solidarity with those who are really struggling and facing death every day, either at the workplace or in the other places where opposing interests clash.
At this point the provocation needs to be put in these terms, or so it seems to me:
We can talk about the idea of ‘community’ and limit ourselves to that. Very well. Then we should be clear about it.
Or we can try to put the idea of community into practice. All right. In that case we should be more specific about communitarian structures, activities, limitations and possibilities.
As far as the second point is concerned, we have only a vague critique of self-managed attempts within capitalist situations today, which do not take the many other problems into account.
I must say when one finds oneself faced with a myriad of not always edifying historical examples, it is always best to take a step back from an idea, no matter how important, useful or pleasant the latter might be. And the problem of ‘community’ is undoubtedly of this kind.
Let us take a look at it. The idea of ‘community’ is not specific to anarchists. On the contrary it has been developed throughout philosophical thought (the academic codification of the ideas of the dominant class) in opposition to the concept of ‘society’.
Leaving aside the specific use that Plato, Fichte and Hegel made of the idea of ‘community’, one example that needs to be borne in mind is Marx and Engel’s analysis of the primitive community in which the history of humanity began. This was to become a final community where the history of the proletariat and the class struggle were to resolve themselves. Such philosophical determinism reaches its full tragi-comic expression in Stalin’s theories of ‘community’ that stand up well alongside the theories of the National Socialists, who were not just theoreticians but ‘almost’ architects of a ‘community of a sacred culture and people’ (by force, of course).
So far we are clearly within the area of a supra-national interpretation of the concept of ‘community’.
But another elaboration of this concept has been realised in the workshops of academia, one that comes closest to the ideas that are being discussed in the anarchist movement today. This sees ‘community’ not as a supranational entity, but as a particular link between individuals, in other words as a ‘social relation’. According to this way of seeing things, individual relations are brought about by common interest, creating interaction that serves to amalgamate the ‘community’.
This concept was first formulated by the German Romantic school, by a theoretician of religion (Schleiermacher) to be precise, in 1799, and his ideas are undoubtedly linked to his concept of ‘religion’ which means ‘to bound together’ or ‘tie together’.
Then in 1887 Tonnies, in a more detailed formulation, described community as a natural organism within a kind of collective will aimed at satisfying prevalently collective interests. In this organism, individual urges and interests atrophy to a maximum degree, while the cultural orientation tends to reach an almost sacred dimension. There is global solidarity between all members. Property is held in common. Power (at least as it is understood today) is absent.
The model presented by Tonnies for his analysis is that of European rural society, in the peasant villages. Kropotkin, for his part, drew on other realities (that of the Russian ‘mir’) and from other anthropological literature (in the English language), but had a fairly similar model in mind.
In my opinion the error lies in believing that it is natural to act in a way that is both specific to certain communitarian situations, and to the historical course of a communitarian feeling that existed among certain peoples before the disintegration of the social order. In other words it was thought that some communitarian institutions had survived destruction by the modern State and continue to exist in incomplete forms that are still visible today, such as the family (or extended family), neighbourhood groups, co-operatives, etc. This is all really quite naive. Less naive, but just as mistaken (therefore dangerous), is the point of view of those who say that community is a ‘union’ that is felt ‘subjectively’ by its members, whereas society is only understood through an objective arrangement.
None of this detracts from the feelings of solidarity, equality and the refusal of individual power and property that the exploited have been capable of realising in quite well-defined forms. Just as it does not detract from the concept of self-organisation, spontaneous creativity and projectuality of those who are against power.
What I want to question here is the validity and possible use of the concept of ‘community’, if only for the following reasons:
a) in the light of the history of this concept, we cannot consider community to indicate a value that is superior to that of society;
b) it follows that we cannot consider ‘community’ to be part of a cultural heritage of progress against reaction;
c) point b) is demonstrated by the fact that the fascist and reactionary movements also—in their own way—made reference to the concept of community;
d) it is not easy to free community from the aura of the sacred or the bearer-of-truth. This has a distorting effect on the undeniable solidarity that spreads within it, a solidarity that often extends acritically under a flag or slogan;
e) it would be far from easy to separate the concept of ‘community’ from its original rural and peasant base with all the implications that are now far off in time and certainly in contrast to a general situation of profound technological change.
It seems to me that we can wind up by simply saying that there is no need to have recourse to concepts such as ‘community’, which carry pollutants that are not easy to filtre out, in order to point to the effective capacity for self-organisation that the exploited possess.
When this concept is used to refer to a possible organisational form, deceiving oneself that it would overcome the limits and contradictions, dangers and traumas that revolutionary anarchist activity inevitably carries with it in a situation of profound social laceration such as the present, I must stress my disagreement.


[Original title: Mal di ‘Comunita’, ProvocAzione 5, May 1987. English translation by Jean Weir in collaboration with John Moore and Leigh Starcross, published in Dissonances, Elephant Editions, London]

Anarhistička tenzija - Alfredo M. Bonanno

Uvodna riječ prvom izdanju
U neposrednosti — ali i u granicama — tipično oralne proze, koja karakterizira ova prijepis, strastveno izronjuje jedna ideja, možda jedina, koja nas združuje kao pojedince u sukobu s ovim poretkom.

To je anarhistička tenzija: onaj osjećaj koji razara dualizam između teorije i prakse, djela i misli, koji konstantno žari naše snove i naše geste usmjerene radikalnoj promjeni postojećeg. To je radost onoga tko se bori bez pokoja kako bi se oslobodio svih okova, to je prosvjetljenje onoga tko prepoznaje autoritete koji nas ugnjetavaju i potiče ga da uzastopno traži i zauvijek kuša nektar slobodnoga života, vrijednoga življenja.

I, u krajnjoj liniji, ekstremno očitovanje ljubavi i bijesa.

Ne želimo pisati biblije i stvarati propovjednike, tuđ nam je svaki oblik idolatrije i mitizacije, po definiciji ikonoklasti, ateisti u svakom smislu, uvijek smo odbijali i zazirali od svakoga aspekta autoritarizma koji nam želi egzistenciju učiniti mrskom, započevši s najpodmuklijim i najopasnijim: onoga koji može izniknuti u nama samima. Odbijamo zakone i uspostavljene poretke, a nadasve konfekcijske naočnjake. Prihvaćamo samo spontane i najslobodnije dogovore...

Ovo smo imali na umu kad smo započeli s projektom Anarhističkoga Laboratorija gdje bi antiautoritarno eksperimentirali naše tenzije. To je naša svakodnevna oklada, unutar i izvan ova četiri zida. Imali smo to dobro na umu i pri objavljivanju ovoga teksta, koji bi trebao biti samo jedan poticaj za daljnji rast nas samih i, možda, da se prepoznamo u nekom drugom.


Laboratorio Anarchico di Sperimentazione Antiautoritaria

(Anarhistički Laboratorij za Antiautoritarno Eksperimentiranje)



Anarhistička Tenzija
Uvijek sam malo zbunjen kad počnem govoriti, barem na početku. Ta se zbunjenost povećava naspram onoga što pogrešno nazivamo predavanjem ili pak, skromno kamuflirajući, javnom raspravom. Najzad, radi se o predavanju nekoga tko dolazi izvana, tko možda pripada nekoj drugoj generaciji, kao da je pao iz prošlosti, tko se popeo na ovu katedru, drži predavanje te stoga na čudnovat, a i opasan način, liči na nekoga tko vam tupi mozak iz drugih razloga, s drugim namjerama. Međutim, ako malo skrenete pažnju na pojmove koji će biti izloženi, otkrit ćete da se iza ove prividne sličnosti krije znatna razlika.

Prvi od ovih pojmova sastoji se od pitanja: što je anarhizam? Ovo moje pitanje može zvučati čudno pošto je ovdje prisutno mnogo anarhista, jer ih osobno znam. Barem bi anarhisti trebali znati što je to anarhizam. No, svaki je put potrebno započeti razgovor upravo ovim pitanjem: što je anarhizam? Mada sa samo nekoliko riječi. Zašto? Ovo pitanje obično ne susrećemo glede ostalih polja života, ostalih aktivnosti, svih ostalih misli. Tko se definira ili se nečim smatra zasigurno poznaje to nešto.

Ali, anarhisti stalno postavljaju taj problem: što je anarhizam? Što znači biti anarhist? Zašto? Zato što to nije neka definicija koja se jednom postavljena može čuvati u sefu, staviti sa strane i smatrati nekakvim kapitalom iz kojega možemo crpsti malo pomalo. Biti anarhist ne znači dostići nekakvu izvjesnost, ne znači reći jednom zauvijek: »Eto, ja, napokon, od ovog trenutka posjedujem istinu i kao takav sam, barem glede ideje, povlašten.« Tko razmišlja na takva način, anarhist je samo na riječima. Anarhist je naprotiv onaj tko realno sumnja u sebe kao anarhista, kao osobu, i pita se: »U kakvom je odnosu moj život s onim što radim i s onim što mislim? Kakvu vezu uspijevam svakodnevno održavati sa svim stvarima koje činim, tako da potvrđujem anarhizam i ne prihvaćam male svakodnevne kompromise, suglasnosti itd.?«

Stoga, anarhizam nije pojam koji se zapečati jednom riječju kao grobnica. Nije politička teorija. To je način na koji se poima život, a život, bili mi mladi ili stari, nije konačna definicija, već oklada koju moramo igrati dan za danom. Ujutro kad ustajemo iz kreveta i dodirujemo nogama pod moramo imati dobar razlog da bi zaista ustali. Ako taj razlog nedostaje, ne znači ništa biti ili ne biti anarhist. Onda bolje ostati u krevetu i spavati. A da bi imali dobar razlog moramo znati kako djelovati, jer za anarhizam, za anarhista, nema razlike između djelovanja i mišljenja, koje podrazumijeva neprestano prelijevanje iz teorije u praksu i iz prakse u teoriju. To je ono što razlikuje anarhista od bilo koje druge osobe, koja ima drugačiji pojam o životu i okoštava taj pojam kroz politički život, kroz političko djelovanje, kroz političku teoriju.

Ono što vam se inače ne kaže, ono što ne piše u novinama, ne piše u knjigama, ono što škola ljubomorno prešućuje jer je to tajna života: ne smijete odvajati misao od djelovanja, stvari koje se znaju, koje se razumiju od onih koje se čine, od stvari kroz koje mi djelujemo.

To je ono što razlikuje političku osobu od anarhističkoga revolucionara. Nisu to riječi, ni pojmovi i, dozvolite mi, s nekog gledišta ni djelovanje. Određenu akciju ne određuje ispravno izabran cilj, niti je razlikuje i obilježava njena ekstremna realizacija kroz napad, recimo radikalan. Bît je u načinu na koji će je osoba, drug koji realizira ovu akciju, uspjeti pretvoriti u značajni trenutak svoga vlastitoga života, osobno obilježje, značaj, vrijednost života, radost, žudnju, ljepotu, a ne u vještu realizaciju, u puko izvođenje čina koji se smrtno okončava u nama samima i u izrazu: »ja sam danas ovo napravio« daleko od sebe, na periferiji mojeg postojanja.

Evo, u tome je razlika. A iz te razlike proizlazi još jedna, po meni vrlo značajna. Onaj tko misli da se djelovanje nalazi izvan njega i da se realizira kroz brojne uspjehe ili neuspjehe — što se može?, život su stepenice po kojima se malo uspinjemo malo silazimo, nekad stvari idu dobro nekad loše — onaj tko misli da život sačinjavaju ove stvari, npr. uobičajeni lik demokratskoga političara (naravno, osoba s kojom možete diskutirati, simpatičan tip, tolerantan, popustljiv, vjeruje u razvoj, u budućnost, u bolje društvo, slobodu), takva vrsta osobe, možda u odjelu, bez kravate, malo sportski, osoba koja izbliza izgleda kao drug i koja se sama naziva drugom, ta osoba može vrlo lako biti i policajac, ionako to ništa ne mijenja. Zašto ne? Postoje i demokratski policajci, završilo je doba uniformirane represije, danas represija može i simpatično izgledati, tlače nas brojnim sjajnim idejama. Evo, ovu osobu, tog demokratu, kako ga možemo karakterizirati, kako ga možemo prepoznati, primijetiti? Ako nam oči pokriju velom kroz koji ne vidimo, kako se možemo braniti od takve osobe? Prepoznat ćemo ga kroz ovu činjenicu: za njega je život ostvarenje, njegov su život činjenice, količinske činjenice koje se odmataju pred njegovim očima, i ništa više.

Ne možemo tražiti člansku iskaznicu kad s nekim pričamo. Često, slušajući njegove ideje postajemo veoma zbunjeni i ništa više ne razumijemo, jer svi smo simpatični govornici, progresisti, svi hvalimo ljepotu tolerancije i tako dalje. Kako možemo primijetiti da ispred nas stoji neprijatelj, naš najgori neprijatelj? Jer od starih smo se fašista barem znali obraniti, on je tukao, no ako smo bili sposobni tukli smo i mi, jače od njega. Sad je druga priča, promijenila se situacija. Danas je možda čak i teško pronaći nasilnog fašista. Međutim, taj subjekt kojeg pokušavamo opisati, demokratu kojeg pronalazimo na svim nivoima (u školi ili u parlamentu, na ulici ili u uniformi policajca, kao suca ili kao liječnika), taj nam je subjekt neprijatelj jer on poima život na drugačiji način od nas, jer za njega je život neki drugi život, nije naš život, jer mi smo za njega vanzemaljci i ne vidim razloga da ga mi smatramo stanovnikom našeg planeta. To je linija koja nas razdvaja od njega, jer njegov pojam života je količinske, kvantitativne prirode, on mjeri stvari po uspjehu, ili ako želite po neuspjehu, ali uvijek s količinske strane, a mi život mjerimo na drugačiji način i upravo o tome trebamo razmisliti: na koji način se naš život razlikuje, kvalitativno razlikuje.

I taj gospodin, koji nam je tako sklon, svali na nas kritiku i kaže: »Da, anarhisti su simpatični, ali tako nesuvisli, što su uopće postigli kroz povijest, koja je država ikad bila anarhistička? Jesu li ikad ostvarili vladu bez vlade? Nije li slobodno društvo, anarhističko društvo, društvo bez vlasti, proturječje?« I ta masa kritike koja se svali na nas ima zasigurno veliku težinu, jer zaista i u onim slučajevima kad su anarhisti bili vrlo blizu ostvarenja njihove konstruktivne utopije slobodnoga društva, kao npr. u Španjolskoj ili u Rusiji, ako ih dobro analiziramo, te su konstrukcije vrlo diskutabilne. To jesu revolucije, ali nisu slobodarske revolucije, nisu anarhija.

Stoga, kad ta gospoda kažu: »Vi ste utopisti, vi anarhisti živite u iluziji, vaša utopija nije ostvariva«, mi trebamo odgovoriti: »Da, istina je, anarhizam je tenzija, nije realizacija, nije konkretni pokušaj sutrašnjega ostvarenja anarhije«. No, trebamo biti sposobni i nadodati: »ali vi ostali, poštovana demokratska gospodo koji ste na vlasti, koji nam uređujete život, koji želite ući u naše ideje, u naše umove, koji vladate nama putem svakodnevnoga mišljenja, kojega gradite putem štampe, fakulteta, škola itd., vi gospodo što ste ostvarili?«. Svijet u kojem vrijedi živjeti? Ili pak svijet smrti, svijet u kojem je život površna činjenica, bez kvalitete, bez značenja, svijet u kojem kad dostignemo određene godine, na pragu mirovine, zapitamo se: »Što sam učinio s mojim životom? Kakvoga je smisla imalo živjeti sve ove godine?«.

Eto što ste stvorili, eto što je vaša demokracija, što je vaš pojam o narodu. Vi vladate narodom, ali što znači narod? Što je narod? Možda je to onaj manjinski malobrojni dio koji izlazi na izbore, koji glasa za vas, koji bira jednu manjinu, koja pak bira drugu manjinu, još manju od prethodne, koja vlada nama u ime zakona. No, zar nisu ti zakoni samo izraz interesa jedne male manjine, koja je osobito, primarno, usmjerena na ostvarenje vlastitoga bogatstva, jačanja moći i tako dalje?

Iz čega proizlazi ta moć, ta vlast u čije ime vi vladate? Od apstraktnoga pojma stvorili ste ustroj i mislite da ga možete unaprijediti. Ali, kako, na koji je način u povijesti ono unaprijeđeno? Zar nije stanje u kojem danas živimo, stanje smrti, površnih vrijednosti? To je kritika koju trebamo uzvratiti pristašama demokracije. Ako smo mi anarhisti utopisti, onda smo takvi kao tenzija prema kvaliteti; ako su demokrati utopisti, njihova je utopija smanjenje kakvoće. Tom smanjenju, na jednodimenzionalnom području najmanje moguće štete za njih i najveće prihvatljive štete za veliku većinu osoba koje oni izrabljuju, toj bijednoj stvarnosti mi suprotstavljamo našu utopiju, koja je barem utopija kvalitete, tenzija prema drugačijoj budućnosti, radikalno drugačijoj naspram današnjeg života.

Dakle, svi govori koji vam upućuju oni koji pričaju u ime političkog realizma, kad državnici, profesori (koji su sluge državnika), teoretičari, novinari, kad svi intelektualci koji prolaze kroz učionice kao što je ova i u svojim govorima koriste tolerantne i mirne riječi realista, tvrdeći da ionako ne može biti drugačije, da je stvarnost takva kakva je, da se treba žrtvovati, evo, te osobe vas obmanjuju. Obmanjuju vas jer drugačije može biti, svatko se od nas može pobuniti protiv obmane u ime vlastitoga povrijeđenoga dostojanstva, svatko se od nas može osjećati obmanut jer je napokon osvijestio koju štetu nam nanose. Pobunom svatko može promijeniti ne samo, u granicama poznatoga, postojeće stvari, nego i vlastiti život koji može postati vrijedan življenja, ustati ujutro, spustiti noge na pod, pogledati se u ogledalo i reći: »Napokon sam uspio promijeniti stvari, barem što se mene tiče.« Osjetiti se kao čovjek koji dostojanstveno živi svoj život, a ne marioneta u rukama lutkara kojeg ne možemo ni dobro vidjeti da bi mu pljunuli u lice.

Zato anarhisti nastavljaju postavljati pitanje: što je anarhizam? Anarhizam nije politički pokret. Da, i to je, ali kao sporedan aspekt. Činjenica da se anarhistički pokret povijesno prikazuje kao politički pokret ne znači da je anarhizam kao politički pokret istrošio sve anarhističke mogućnosti postojećeg. Anarhizam nije samo anarhistička grupa iz Cunea, iz Torina, iz Londona ili iz nekoga drugoga grada. Nije to anarhizam. Naravno, tamo su prisutni drugovi anarhisti i, nadam se ili barem moramo pretpostaviti, onaj drug koji je sam započeo vlastiti ustanak, koji je shvatio, prepoznao čitav kontekst obaveza i prisila u kojima je primoran živjeti. Ali, anarhizam nije samo to, već i ona tenzija života, ona kvaliteta, ona snaga koju uspijevamo izvući iz sebe mijenjajući postojeće stvari. Anarhizam sačinjavaju ovaj plan transformacije i nacrt koji se realizira u nama samima, usporedno s napretkom naše vlastite promjene. Stoga, ne radi se o povijesno kvantificiranom događaju, to nije događaj koji se jednostavno ostvaruje kroz vrijeme i koji se prepoznaje kroz određene teorije, određene osobe, kroz neke pokrete i, zašto ne, kroz točno određena revolucionarna djela. U ovom zbroju elemenata uvijek ima nešto više i upravo zbog toga »više« anarhizam doživljavamo uvijek na drugačiji način.

Stoga, između ove tenzije koju moramo, po meni, čuvati unutar nas kao tenziju prema nepoznatom, prema nezamislivom, neizraženom, prema dimenziji koju trebamo ostvariti a ne znamo točno na koji način, i svakodnevnih stvari koje činimo i možemo učiniti, moramo uvijek održavati točno određen odnos promjene, transformacije.

Prvi primjer koji mi pada na pamet glede ove teme je još jedan kontradiktorni element. Razmislite o pojmu »problem«, npr. »treba riješiti probleme«, tipična fraza. Svi imamo probleme koje trebamo riješiti, život je problem za rješavanje, živjeti je problem, svaki aspekt stvarnosti, od vlastitih socijalnih uvjeta, izlaska iz začaranoga kruga pa do običnih nezgoda koje svakodnevno susrećemo, sve to smatramo problemom. Međutim, da li su problemi rješivi?

I tu dolazimo do velike zablude. Zašto? Struktura koja nas tlači sugerira nam da su problemi rješivi i da će ih ona riješiti. K tome, ta ista struktura sugerira i primjere (mislim da su većina prisutnih učenici) problema koji se rješavaju u geometriji, matematici itd. No, takva vrsta problema, npr. matematičke jednadžbe koje se prikazuju kao primjer rješivih problema, su samo lažni problemi, možemo ih riješiti jer u onom trenutku kad se s njima suočimo odgovor nalazimo već u samom pitanju, to jest odgovor je samo ponavljanje problema u drugom obliku ili kako bi se stručno reklo, tautologija. Kaže se jedna stvar i odgovara se istom, stoga, više — manje, ne postoji rješenje problema već ponavljanje problema u drugom obliku.

Kad pak govorimo o rješavanju problema koji se odnosi na živote svih nas, na svakodnevnu egzistenciju, govorimo o vrlo kompleksnim problemima koji se ne mogu ograničiti na jednostavno ponavljanje samoga problema. Na primjer, ako kažemo »problem policije«, postojanje policije za mnoge od nas predstavlja problem. Nema sumnje da je policajac sredstvo za ugnjetavanje u rukama države, putem kojeg nas ona sprječava da činimo određene stvari. Kako riješiti takav problem? Postoji mogućnost da se riješi problem policije? Pitanje je samo po sebi neosnovano. Ne postoji mogućnost da se riješi problem policije. Međutim, s demokratske točke gledišta problem se sastoji u rješavanju nekih aspekata problema policije, kroz demokratizaciju ustroja, mijenjajući um policajca i tako dalje. Glupo je a i nelogično uopće pomisliti da se tako rješava problem nadzora i represije jer u biti to je samo način prilagođavanja represije u korist vlasti, u korist države. Uistinu, ako je danas potrebna demokratska policija, sutra već može zatrebati nešto manje demokratičnija struktura nadzora i represije, a policija bi odgovorila kao što je to činila u prošlosti: na zapovijed!, možda izbacivanjem, ili eliminacijom, iz vlastitih redova vrlo rijetkih i marginalnih manjina koje misle na drugačiji način.

Kad kažem policija mislim na svaku represivnu strukturu, sve do pravosuđa, na bilo koji oblik nadzora i represije koji država proizvodi. Kao što vidite, socijalni problemi nisu rješivi. Obmana demokratskih struktura koje smatraju da su problemi rješivi je obmana koja nam dokazuje kako se demokratska politička misao uopće ne temelji na stvarnosti, na nečem konkretnom. Sve se temelji na šansama igre zablude, kako se ipak stvari vremenom mogu poboljšati, srediti. Na tom se sređivanju bazira snaga vlasti i na tom se sređivanju vladajući održavaju kroz kratka i duga razdoblja. Mijenjaju se igre, odnosi, a mi čekamo da se ostvari ono što su nam obećali, što se nikad ne zbiva jer ta poboljšanja se nikad ne ostvaruju, jer moć ostaje, mijenjajući i transformirajući se kroz povijest, ona ipak ostaje uvijek ista: šaka ljudi, manjina privilegiranih koja upravlja polugama vlasti, koja radi za vlastitu korist i štiti položaj onih koji vladaju i koji će vladati.

Koja sredstva mi posjedujemo da bi se oduprli takvom stanju stvari? Žele nas nadzirati? Mi ćemo odbiti nadziranje. Naravno, to možemo učiniti, i mi to činimo, pokušavamo minimalizirati štetu. Međutim, u socijalnom kontekstu odbijanje nadzora vrijedi samo do jedne granice. Možemo prepoznati neke oblike, možemo vrištati kad nas nepravedno napadnu, ali jasno je da postoje određena područja vlasti gdje nam pravila koja se zovu zakoni, natpisi koji se zovu ograde, osobe koje se zovu policija, zabranjuju ulaz. Nema sumnje, pokušajte ući u parlament i vidjet ćete što će vam se desiti, ne znam. Ne mogu se preskočiti razine, određeni nadzori ne mogu se izbjeći.

Onda, kako se mi suprotstavljamo ovakvoj situaciji? Jednim običnim snom? Hipotezom slobode, koju k tome trebamo i točno definirati jer ne možemo jednostavno reći: »Anarhistička je sloboda jednostavno smanjenje nadzora.«? U tom bi slučaju pali u zabludu: »Gdje se treba zaustaviti to smanjenje nadzora? Možda na minimalnom nadziranju?«. Na primjer, država bi postala legitimna kao takva, za nas anarhiste, ako bi umjesto današnje države koja ugnjetava postala, recimo, minimalna država liberala? Ne, sigurno. Dakle, ovo je pogrešno razmišljanje. Ono što možemo pokušati postići nije, stoga, ograničavanje nadzora, već ukidanje nadzora. Mi ne tražimo više slobode jer se više slobode daje robovima produžujući lanac, mi tražimo ukidanje lanca, tražimo slobodu a ne više slobode. Sloboda znači odsutnost lanca, odsutnost ograničavanja, sa svim onim što proizlazi iz ove afirmacije.

Sloboda je ne samo težak i nepoznat koncept, nego i bolan, a nama se prodaje kao prelijepi pojam, nježan, opuštajući, kao daleki san u kojem se osjećamo dobro, kao uz sve daleke stvari jer one predstavljaju nadu, vjeru, vjerovanje. Drugim riječima, ono nedodirljivo što rješava današnje probleme, ali ne zato što ih zaista rješava, nego zato jer ih jednostavno prikriva, zamagljuje, mijenja, zaklanjajući nam pogled na sve poteškoće koje danas imamo. U redu, jednoga ćemo dana biti slobodni, u redu, imamo poteškoća ali unutar tih poteškoća postoji jedna podzemna snaga, jedan nehotični poredak koji ne ovisi o nama, koji radi umjesto nas, koji će malo po malo izmijeniti patničke uslove u kojima živimo i pružiti nam novu slobodnu dimenziju u kojoj ćemo svi sretno živjeti. Ne, sloboda nije to, to je obmana koja veoma, tragično, podsjeća na stari pojam o bogu, bogu koji nam je mnogo puta pomagao i još danas pomaže mnogim osobama koje pate jer one kažu: »U redu, danas patimo, ali na drugom će nam svijetu biti bolje.« Ili, kako kaže Evanđelje, posljednji će biti prvi, zato ovaj obrat ohrabruje današnje posljednje jer će biti sutrašnji prvi.

Kad bi mi prodavali ovakav pojam slobode pod istinitim, uljuljkivali bi današnje patnje, stavili bi malo melema na današnje socijalne rane, na isti način kao svećenik koji svojom propovijedi, svojim rezoniranjem, stavlja malo melema na rane siromaha koji ga slušaju i koji žive u zabludi da će ih božje kraljevstvo osloboditi patnji. Jasno je da anarhisti ne mogu razmišljati na isti način, sloboda je destruktivan pojam, pojam koji u sebi sadrži potpunu destrukciju svakoga ograničenja. Sloboda je mogućnost koja treba ostati u našem srcu, ali istovremeno trebamo shvatiti da ako želimo slobodu moramo biti spremni prkositi svim opasnostima destrukcije, uništenja postojećeg poretka u kojem živimo. Sloboda nije pojam koji će nas uljuljkivati u očekivanju boljih vremena, bez obzira na našu stvarnu sposobnost intervencije.

Da bi shvatili ovakvu vrstu pojmova, da bi shvatili kojim se rizicima izlažemo kad rukujemo opasnim pojmovima ovoga tipa, moramo biti sposobni izgraditi ideje u nama samima, imati ideje.

I o tome postoje značajne zablude. U opticaju je navika da se idejom smatra svaki pojam koji imamo u glavi. Netko kaže: »dobio sam ideju«, i na taj način pokušava odrediti ideju. To je kartezijanska teorija ideje, koja se suprotstavljala platonskoj, gdje je ideja apstraktna, daleka, uporišna točka itd. Međutim, mi se ne odnosimo na taj pojam kad govorimo o ideji. Ideja je uporišna točka, element snage koja mijenja život, pojam koji je napunjen vrijednošću, pojam vrijednosti koji postaje pojam snage, nešto što može razviti na drugačiji način naš odnos s drugima, sve je to ideja. Ali, kroz koji nam to izvor stižu elementi pomoću kojih gradimo ideje ove vrste? Škola, akademija, fakultet, štampa, knjige, profesori, stručnjaci itd., televizija. Međutim, što nam šalju ovi izvori informacija i kulturne elaboracije? Šalju nam više manje značajnu masu informacija, koja se sruči na nas kao lavina, vrije kao unutar lonca u nama i potom proizvodimo mišljenja. Mi nemamo ideja, imamo mišljenja.

I tu dolazimo do kobnoga zaključka. Što je to mišljenje? To je isprazna ideja, uniformirana kako bi se prilagodila velikom broju ljudi. Opće ideje ili omasovljene ideje su mišljenja. Vlasti je bitno održavati ova mišljenja jer putem njih, njihovim upravljanjem, postiže određene rezultate, na primjer propagandni mehanizam putem sredstava javnog informiranja, realizacija izbornih procedura itd. Nove elite vlasti ne formiraju se putem ideja, već putem mišljenja.

Što znači suprotstaviti se formiranju mišljenja? Znači li možda sakupiti veći broj informacija? To jest, suprotstaviti se informaciji protuinformacijom? Ne, to je nemoguće jer s koje god strane sagledali problem ne možemo biti sposobni, naspram prevelikom broju informacija kojima smo svakodnevno preplavljeni, »otkriti« našom protuinformacijom, kroz proces dietrologije,[dietrologija: tal. dietro (iza) + grč. logija (nauka); paranoično i opsesivno traženje istinitih ili navodnih razloga koji su uzrokovali neki događaj, tj. onoga što stoji »iza« nečega; »izalogija«] realnost koju je »zamijenila« ova informativna brbljarija. Ne možemo djelovati u tom smjeru. Kad to i radimo, u kratko vrijeme shvatimo da je uzaludno, ne uspijevamo uvjeriti ljude.

Zbog toga su anarhisti problemu propagande pristupili na kritički način. Da, naravno, kao što možete vidjeti, ovdje imamo dobro opremljen stol, kao što se zbiva svugdje gdje se održavaju inicijative i skupovi ove vrste. Uvijek su tu prisutne naše brošure, naše knjige. Imamo brdo novina i vrlo smo sposobni publicisti. Ali, to nije jedini posao koji trebamo obaviti, a i kad to radimo, ta aktivnost ne smije sadržavati elemente protuinformacije, ako ih i sadrži onda se radi o sporednim činjenicama. Ta je aktivnost u osnovi upućena, ili bi trebala biti, stvaranju jedne ideje ili nekoliko važnih ideja, nekoliko temeljnih ideja.

Samo jedan primjer. Kroz posljednje tri ili četiri godine izgrađen je slučaj kojeg štampa odurno naziva »tangentopoli« ili »čiste ruke«[tangentopoli: tal. tangente (mito) + grč. polis (grad, država); sredinom devedesetih godina XX st. u Italiji je provedena opsežna sudska istraga nazvana Mani pulite (čiste ruke) koja je razotkrila mito i korupciju na najvišim državnim nivoima, nazvana »afera Tangentopoli«] i tako dalje. Što je u ljudima prouzročila ta silna operacija? Stvorila je mišljenje kako je pravosuđe sposobno popraviti stvari, osuditi političare, izmijeniti uvjete. Jasno nam je koliko je ovaj postupak, ovo mišljenje korisno, na primjer pridonijelo je rastu »nove« elite vlasti koja je zamijenila onu staru. Mada kažemo »nova«, mada sadrži neke nova obilježja, ipak se stare navike i stari likovi ponavljaju. Na taj način funkcionira mišljenje.

Pokušajte usporediti ovaj postupak oblikovanja jednog mišljenja (koje je donijelo znatnih koristi samo njima) s izgradnjom jedne temeljne ideje, kao što bi mogla biti produbljena analiza pojma pravde, razlika je nepremostiva. No, što je pravedno? Na primjer, sigurno je bilo pravedno za mnoge, a i mi smo to smatrali pravednim, da je Craxi[Bettino Craxi: predsjednik Talijanske socijalističke stranke, dvaput premijer Italije; u vrijeme istrage Mani pulite bio je pod istragom a zatim i osuđen, da bi izbjegao zatvor pobjegao u Hammamet, Tunis, gdje je kasnije i umro] bio primoran zatvoriti se u svoju tunisku vilu. Bilo je čak simpatično, smijali smo se, osjećali se dobro, simpatično je kad se uklone svinje ovoga nivoa. Međutim, je li to zaista pravda? Na primjer, Andreotti[Giulio Andreotti: središnji lik talijanske političke scene, predstavnik Demokršćanske stranke, sedam puta premijer Italije, 33 puta član Vlade, doživotni senator, mafijaš] je zapao u poteškoće, izgleda da se ljubio u obraz s Riinom[Salvatore Totò Riina: šef sicilijanske mafije Cosa Nostra sve do devedesetih godina XX st., kad je uhićen i osuđen na doživotnu robiju; odgovoran za mnogobrojna ubojstva, među kojima i brojnih sudaca, političara, novinara itd.]. Vijesti ove vrste su nam drage, osjećamo se bolje, jer jedna svinja kao što je Andreotti nesumnjivo nam je i fizički nepodnošljiva, dovoljno ga je i samo vidjeti na ekranu. Međutim, da li je to pojam pravde? Pogledajte, za Di Pietra i za Borrellija[Antonio Di Pietro: danas političar, u vrijeme afere Tangentopoli jedan od javnih tužioca koji su vodili istragu Mani pulite; Francesco Saverio Borelli: javni tužilac i voditelj istrage Mani pulite] se navija kao na stadionu. Što znači stadionsko navijanje? Znači da su milijuni ljudi uvučeni u proces uniformiranja informacije.

Pojam pravde o kojem bi mi trebali razmišljati je drugačiji. Na što nas treba navesti pojam pravde? Treba nas navesti da priznamo da ako je Craxi kriv (ili Andreotti), na isti su način kao i on krivi ljudi kao što su Borrelli i Di Pietro, jer dok je prvi bio političar ovi drugi su dio pravosuđa. Pojam pravde znači potegnuti jednu liniju razgraničenja između onog tko je podrška i alibi snagama vlasti i onog tko se tome suprotstavlja. Ako je vlast nepravedna, pošto je njeno samo postojanje čini nepravednom, ako su svi pokušaji, kao što smo vidjeli na primjerima, samo obmane za samoopravdanje, svaka osoba na vlasti, više manje demokratska, što god učinila, uvijek je s druge strane pravde.

Izgradnja pojma pravde ove vrste znači formiranje jedne ideje, koja se ne pronalazi u štampi, ne analizira u školskim učionicama i sveučilišnim aulama, koja ne može biti sastavni dio mišljenja i neće odvesti ljude na izbore. Naprotiv, ova će ideja dovesti ljude da se suprotstave sebi samima jer naspram suda samoga sebe svatko se pita: »Ali ja, naspram ideje pravde, kad mi se čini da je Di Pietro pravedan, kako se postavljam? Dozvoljavam da i mene prevare, i ja postajem sredstvo mišljenja, završni dio velikoga procesa formiranja moći, istovremeno rob vlasti i njen suučesnik?«

Napokon smo stigli, stigli do naših odgovornosti. Ako je pojam od kojeg smo počeli istinit, to jest da za anarhiste nema razlike između teorije i djelovanja, onoga trenutka kad ova ideja o pravdi zasije u nama, ako ova ideja zasvijetli barem na trenutak u našem umu, ta se svjetlost neće nikad više ugasiti jer ćemo se u svakom trenutku, što god mislili, osjećati krivci, pomagači, suučesnici procesa diskriminacije, represije, genocida, smrti, i uvijek ćemo se smatrati dijelom toga procesa. Kako se onda možemo smatrati revolucionarima, anarhistima? Kako se možemo smatrati pobornicima slobode? O kojoj slobodi govorimo ako smo dali našu podršku ubojicama na vlasti?

Vidite kako je različita i kritična situacija onoga tko odmah uspije, putem dublje analize stvarnosti ili pukim slučajem, ili pak nesrećom, osvijetliti um tako jasnom idejom pravde. Postoji mnoštvo ideja ove vrste. Na primjer, ideja slobode je ista stvar. Tko se samo na trenutak zamisli nad pojmom slobode, ne može se zadovoljiti nekim djelom koje bi samo malo povećalo slobode uvjeta u kojima živi. On će se od toga trenutka nadalje osjećati krivim i pokušat će učiniti nešto kako bi ublažio svoj osjećaj patnje. Osjećat će da griješi jer nije do tada već nešto poduzeo i od toga će trenutka živjeti u drugačijim uvjetima.

Što zapravo želi država postići oblikovanjem mišljenja? Što vlast želi? Da, naravno, želi stvoriti osrednje mišljenje jer na temelju ovoga mogu stvoriti neke pokrete, kao na primjer izlazak na izbore, formiranje manjinskih krugova moći i tako dalje. Međutim, ne žele samo to, žele našu suglasnost, naš pristanak, a suglasnost dobivaju kroz određena sredstva, naročito kulturne naravi. Na primjer, škola je jedan od rezervoara iz kojeg se crpi suglasnost i gradi buduća radna snaga intelektualne prirode, i ne samo intelektualne.

Produktivne transformacije današnjeg kapitalizma zahtijevaju drugačijeg čovjeka u odnosu na prošlost. Jučer, do nedavno, tražila se osoba stručnih sposobnosti, profesionalne kvalifikacije, ponosna na svoje sposobnosti. Danas se situacija prilično promijenila. Svijet rada traži osrednju kvalifikaciju, dosta nisku, i zahtijeva kvalitete koje ne samo da u prošlosti nisu bile prisutne već i nezamislive, na primjer fleksibilnost, prilagodljivost, toleranciju, sposobnost posredovanja na sastancima.

Dok se u prošlosti, da navedemo specifičan primjer, proizvodnja velikih poduzeća bazirala na montažnoj traci, na masovnoj proizvodnji, danas imamo drugačije strukture, ili automatizirane, ili sastavljene od otoka, malih grupa koje zajedno rade, međusobno se znaju i nadgledaju itd. Ovaj tip mentaliteta nije samo mentalitet tvornice, ne izgrađuju samo »novoga radnika«, to je »novi čovjek«: fleksibilan, osrednjih ideja, zamućenih želja, vrlo niske kulturne razine, osiromašenog jezika, sa standardiziranim štivom, uvijek jednim te istim, ograničene sposobnosti razmišljanja, ali veoma visoke sposobnosti kraktkovremenskoga odlučivanja između da i ne, između dviju mogućnosti, žutoga dugmeta crvenoga dugmeta, crnoga dugmeta bijeloga dugmeta. Evo, ovu vrstu mentaliteta izgrađuju. Gdje ga izgrađuju? Grade ga u školi, ali i u svakodnevnom životu.

Što će s takvim čovjekom? Bit će im potreban za ostvarenje svih izmjena koje su bitne za restrukturiranje kapitala. Bit će im potreban za bolje rukovođenje sutrašnjim uvjetima i odnosima. Kakvi će biti ti odnosi? Temeljit će se na sve bržim izmjenama, na pozivu da se zadovolje potpuno nepostojeće potrebe, koje stvaraju i njima upravljaju na određeni način male grupe, sve brojnije i brojnije. Ovaj tip novoga čovjeka je u potpunoj suprotnosti s onim što mogu biti naše želje i misli, u suprotnosti s kvalitetom, kreativnošću, sa stvarnim željama, s radošću života, u suprotnosti sa svim ovim. Kako se možemo boriti protiv stvaranja tehnološkoga čovjeka? Kako se možemo boriti protiv ovakvog stanja? Možemo čekati da stigne dan, jedan lijepi dan kad ćemo dovesti svijet u kaos, u ono što su anarhisti u prethodnom stoljeću nazivali »la grande soirée«, velika večer ili veliki dan — »le grand jour« —, kada će nepredvidljive snage pobijediti i buknuti društveni konflikt kojeg svi očekujemo a zove se revolucija, nakon čega će se sve promijeniti i bit će to svijet savršenstva i radosti?

To je milenaristička teorija. Pošto se približava kraj milenija mogla bi se vratiti u modu. Ali, uslovi su drugačiji, to nije stvarnost, to nije očekivanje koje nas treba zanimati. Zanima nas neka druga intervencija, mnogo manja, mnogo skromnija, a ipak sposobna da nešto učini. Mi, pošto smo anarhisti, pozvani smo da nešto učinimo, pozivaju nas naše odgovornosti i sve ono o čemu smo prije pričali. Od trenutka kada se rodi ona ideja u našem umu, ne ideja anarhije, nego ideja pravde, slobode, kada se ove ideje rađaju u našem umu i kada kroz ove ideje uspijemo prepoznati obmanu ispred nas koju bi mogli, nadasve danas, opisati kao demokratsku prijevaru, što ćemo učiniti? Moramo se potruditi, gdje »potruditi se« znači i organizirati se, znači stvoriti one uvjete međusobnih odnosa između nas anarhista, koji moraju biti drugačiji od jučerašnjih uvjeta.

Današnja je stvarnost drugačija. Kao što smo prije rekli, izrađuju drugačijeg čovjeka, bez kvaliteta, kako bi stvorili njima potrebno društvo bez kvaliteta. Ali, oduzimajući kvalitete čovjeku, odstranili su lik radnika iz središta poimanja političkoga društva. U prošlosti je radnik podnosio najteži teret izrabljivanja. Iz toga se razloga smatralo da bi on trebao, kao protagonist, započeti revoluciju. Dovoljno je pomisliti na marksističku analizu. U biti, sav je Marksov Kapital posvećen »oslobođenju« radnika. Kad Marks govori o čovjeku, misli na radnika, kad razvija svoju analizu o vrijednosti govori o vremenu rada, kad razvija svoju analizu o otuđenosti govori o radu. Nema nijedne stvari a da se ne odnosi na rad. Zato što je radnik bio u središtu marksističke analize a radnička se klasa zaista mogla zamisliti kao centar društvene strukture.

Mada kroz drugačije analize i anarhisti su se podosta približili teoriji o radniku u središtu društva, to jest o središnjosti radničke klase. Govorimo o anarhosindikalnoj analizi. Anarhosindikalisti su samo doveli do ekstremnih posljedica pojam sindikalne borbe, oslobađajući ga skučene dimenzije sindikalnih zahtjeva kako bi se revolucionarni čin mogao realizirati putem općeg štrajka. Dakle, za anarhosindikaliste je društvo sutrašnjice, oslobođeno ili anarhističko, isto ovo današnje društvo, ali bez vlasti, s istim današnjim proizvodnim strukturama, koje nisu više u rukama kapitalista već pripadaju zajednici koja njima zajednički upravlja.

Ovaj pojam danas nije više izvediv, iz mnoštvo razloga. Primarni razlog su novonastale tehnološke promjene koje onemogućavaju jednostavan i linearan prijelaz iz prethodnoga, tj. današnjega društva u kojem živimo u buduće društvo u kojem bi željeli živjeti. Taj neposredan prijelaz je nemoguć iz jednoga jednostavnoga razloga, na primjer telematska tehnologija ne bi mogla biti korištena u slobodnom obliku, u oslobodilačkom obliku. Tehnologija i telematske implikacije nisu se ograničile samo na ostvarenje određenih promjena unutar nekih sredstava, već su izmijenile i druge tehnologije. Recimo, tvornica nema istu strukturu jučerašnje tvornice s dodatkom informatizacije, ona je telematizirana tvornica, a to je potpuno drugačija stvar. Uzmimo u obzir da o svim ovim pojmovima možemo govoriti vrlo općenito pošto zahtijevaju mnogo više vremena za dublju analizu. Stoga, nemogućnost korištenja ove imovine, dakle i ovog prijelaza, dovodi do okončanja mita o središtu radničke klase.

Dakle, u ovakvoj situaciji gdje se radnička klasa praktički atomizira ne postoji mogućnost eksproprijacije takozvanih sredstava proizvodnje. Do kojeg onda zaključka dolazimo? Nema drugoga zaključka osim uništenja ove gomile sredstava za proizvodnju koji stoje naspram nas. Jedini mogući prijelaz koji imamo na raspolaganju je dramatična realnost destrukcije. Revolucija o kojoj možemo nagađati a u koju uopće nismo sigurni, nije ona jučerašnja revolucija zamišljena u jednom činu, ostvariva čak u samo jednom danu ili u jednoj lijepoj noći, to je dugi, tragični, krvavi događaj koji će možda biti svjedok nezamislivo nasilnih i tragičnih procesa.

Upravo se prema toj vrsti realnosti upućujemo. Ali, ne zato jer mi to želimo, jer volimo nasilje, krv, destrukciju ili građanski rat, smrt, silovanja, divljaštvo, ne zbog toga. Zato što je to jedini mogući put, jedini put koji su nam nametnule promjene, a stvorili su ih oni koji nam zapovijedaju i nama vladaju. Oni su krenuli tim putem. Ne možemo sad najobičnijim letom naših želja, naše mašte, nešto izmijeniti. Kad smo u prošlosti, dok je još postojala snažna radnička klasa, živjeli u iluziji sličnoga prijelaza primjereno smo se organizirali. Na primjer, organizacione pretpostavke anarhosindikalizma predviđale su jedan snažni sindikalni pokret koji bi, prodrijevši u radničku klasu i organizirajući je gotovo u potpunosti, ostvario eksproprijaciju i taj prijelaz. Pošto taj kolektivni subjekt više ne postoji, a vjerojatno je bio mitski od samog svog postanka, no sada više ne postoji ni u svojoj prethodnoj mitskoj viziji, kakvoga bi smisla imao sindikalni pokret revolucionarne prirode? Kakvoga bi smisla imao i kakvoga smisla ima anarhosindikalni pokret? Nikakvoga smisla.

Stoga, borba mora krenuti s drugih polazišta, s drugim idejama i drugim metodama. Zbog toga smo u proteklih petnaestak godina razvili kritiku sindikalizma i anarhosindikalizma. Zbog toga smo anarhisti insurekcionisti. Ali, ne zato što smatramo da je riješenje u barikadama. Barikade bi mogle biti tragična posljedica izbora koji ne pripadaju nama, ogromni problemi koje ne izaziva anarhizam već ih nameće stvarnost koju su moćnici izgradili i koju ne možemo izbrisati jednostavnim letom naših želja.

Dakle, anarhistička organizacija usmjerena ka budućnosti trebala bi biti elastičnija. Ne može se pojaviti s teškim, količinski teškim, obilježjima ustroja iz prošlosti. Ne može se postaviti kroz dimenziju sinteze, kao npr. organizacija u prošlosti u kojoj je anarhistički organizacioni ustroj htio preslikati stvarnost u samoga sebe kroz određene »odbore« koji su se bavili raznim problemima, odbori koji su zatim donosili vlastite odluke na godišnjim periodičkim kongresima, koji se pak izjašnjavao na temelju teza, koje su potjecale možda iz prošloga stoljeća. Svemu tome je došao kraj, ali ne zato što je proteklo sto godina od zamisli, nego zato jer se stvarnost izmijenila.

Zbog toga mi podržavamo potrebu stvaranja malih grupa baziranih na pojmu afiniteta, čak i vrlo malenih grupa sa samo nekoliko drugova koji se međusobno poznaju i produbljuju to poznanstvo, pošto ne može postojati afinitet ako se dovoljno ne poznajemo. Možemo prepoznati sličnost, afinitet, samo produbljenjem elemenata koji određuju razlike među nama. To poznavanje je privatna stvar, ali je i stvar ideja, diskusija, razgovora. No, ako se sjećate početka ove rasprave, nema produbljenja ideja ako istovremeno nije popraćeno zajedničkim djelovanjem, realizacijom. Dakle, između produbljenja ideja i realizacije postoji neprekidno međusobno pretakanje.

Mala grupa od nekoliko drugova koji se znaju i koji se identificiraju kroz jedan afinitet, sličnost, i sastaju se samo da bi zajedno navečer popričali ne bi bila grupa afiniteta, bila bi to grupa simpatičnih znanaca koji sastajući se navečer mogu pričati o bilo čemu. Obrnuto, grupa koja se sastaje diskusije radi, ali diskutirajući odlučuje zajednički djelovati i djelovanjem pridonosi razvoju diskusije, koja se kroz vrijeme pretvara u nove prilike djelovanja, to je mehanizam grupa afiniteta. Na koji način grupe afiniteta mogu ući u kontakt s drugim grupama afiniteta, koje nije potrebno dublje poznavati (što je pak neophodan faktor unutar svake pojedine grupe)? Taj kontakt može jamčiti neformalna organizacija.

Što je to neformalna organizacija? Između različitih grupa afiniteta koje su u međusobnom kontaktu da bi izmijenile ideje i zajedno djelovale može postojati odnos neformalne prirode, to jest izgradnja jedne organizacije koja može biti vrlo široka na teritorijalnom nivou, na desetke i, zašto ne, na stotine organizacija, struktura, grupa neformalnih obilježja (kao što su diskusije, periodičko produbljenje problema, ostvarenja akcija i tako dalje). Ova organizaciona struktura insurekcionističkog anarhizma drugačija je od one o kojoj smo prije pričali glede oblika anarhosindikalizma.

Međutim, analiza organizacionih oblika, ovom prigodom tek napomenuta, zaslužuje dublju diskusiju u koju ne možemo ući tokom samo jednog predavanja. Takav tip organizacije ostao bi, po meni, samo interna stvar pokreta ako se ne bi ostvario u odnosima s okolinom, to jest kroz izgradnju uporišnih vanjskih grupa, vanjskih nukleusa baziranih također na neformalnim obilježjima. Nije potrebno da ove uporišne grupe sačinjavaju samo anarhisti: mogu sudjelovati sve osobe koje se žele boriti za ostvarenje točno određenih ciljeva, ali je bitno da se temelje na nekim bitnim uvjetima. Nadasve, »permanentna konfliktnost«, stalni sukob, što znači grupe koje su sposobne napasti realnost u kojoj se nalaze a ne samo čekati nečije naredbe. Zatim, biti »autonomni«, samostalni, to jest niti ovisiti niti biti u odnosima s političkim strankama ili sindikalnim organizacijama. Na kraju, pojedinačni pristup problemima, bez predlaganja općih sindikalnih platformi, što bi se neizbježno pretvorilo u rukovođenje mini — strankom ili malim alternativnim sindikatom. Rezime ovih teza može izgledati prilično apstraktan i zato prije nego završim želim navesti samo jedan primjer, jer ovakve se stvari bolje razumiju kroz praksu.

Teoretski obrazac ovoga tipa primijenjen je početkom osamdesetih godina u pokušaju sprječavanja izgradnje raketne američke baze u Comisu[Comiso: gradić na jugoistoku Sicilije]. Anarhističke grupe koje su intervenirale pune dvije godine izgradile su »samoupravna udruženja«. Ta samoupravna udruženja bila su upravo ne-anarhističke grupe koje su djelovale na teritoriju, a jedini im je cilj bio spriječiti izgradnju baze uništavajući projekt u toku realizacije.

Udruženja su stoga bila autonomni nukleusi sa slijedećim obilježjima: imala su jedan jedini cilj, napasti i uništiti bazu. Zbog toga su izbjegli niz problema, jer da su postavili niz problema bili bi postali sindikalne grupe sa ciljem, npr. zaštite radnih mjesta ili pronalaženja radnih mjesta, ili pak rješavanje drugih neposrednih problema. Naprotiv, mi smo imali samo jedan cilj, uništiti bazu. Drugo je obilježje bilo permanentna konfliktnost, to jest od samoga početka kad su ove grupe oformljene (nisu to bile anarhističke grupe, radilo se o grupama ljudi u kojima je bilo i anarhista), one su ušle u sukob protiv svih skupina koje su željele izgraditi bazu, bez da tu konfliktnost odrede ili izjasne predstavnički organi ili odgovorne osobe tih istih grupa. I treće je obilježje bila autonomija ovih grupa, što znači da nisu ovisile ni o strankama, ni o sindikatima i tako dalje. Slučaj borbe protiv izgradnje baze samo je djelomično poznat. Čini mi se da sada nije ni mjesto ni vrijeme za ponavljanje povijesti, želio sam samo ovaj slučaj navesti kao primjer.

Dakle, insurekcionistički anarhizam mora prevazići jedan osnovni problem, da bi bio takav mora prevazići jednu granicu, u suprotnom ostaje samo pretpostavka o insurekcionističkom anarhizmu. To jest, drugovi koji sačinjavaju grupe afiniteta i koji su prenijeli u djelo ono što sam prije opisivao, ustanak osobne prirode, osvjetljenje koje u nama stvara posljedice jedne temeljne ideje nasuprot brbljariji mišljenja, ti su drugovi ulazeći u odnose s drugim drugovima, iz drugih područja, putem neformalne strukture, do ove točke ostvarili samo jedan dio posla. U jednom trenutku moraju se odlučiti, moraju prekoračiti tu liniju razgraničenja, moraju napraviti korak nakon kojeg se teško vratiti nazad. Moraju uspostaviti odnose s osobama koje nisu anarhisti, da bi riješili jedan sporedni, ograničeni problem (uništenje baze Comiso, koliko god je ta ideja mogla biti fantastična ili zanimljiva, ili simpatična, nije sigurno bila anarhija, nije bila ostvarenje anarhije). Što bi se bilo desilo da smo zaista uspjeli ući u bazu i uništiti je? Ne znam. Vjerojatno ništa, vjerojatno sve. Ne znam, ne možemo znati, nitko to ne može znati. Ali, ljepota ostvarenja destruktivnoga djela ne nalazi se u njegovim mogućim posljedicama.

Anarhisti ne jamče za ostvarena djela, ali identificiraju odgovornost osoba i struktura, te se stoga na temelju odluke odlučuju na akciju i od tog se trenutka osjećaju sigurni u sebe, jer ona ideja pravde koja djeluje unutar njih osvjetljuje akciju, opaža odgovornost jedne osobe, više osoba, jedne strukture, više struktura i shodno tome posljedice tih odgovornosti. Tu se nalazi anarhistička odlučnost djelovanja.

Međutim, kad anarhisti poduzimaju akcije s drugim osobama trebali bi pokušati izgraditi i područne organe koji bi bili sposobni opstati, prouzročiti posljedice u borbi protiv vlasti. Ne smijemo zaboraviti, što je jako bitno, da se vlast ostvaruje u prostoru, to jest moć nije apstraktna ideja. Da nema policijskih stanica, da nema zatvora nadzor bio bio nemoguć. Da nema parlamenta, da nema regionalnih vijeća, zakonodavna vlast ne bi postojala. Da nema škola i fakulteta ne bi bilo ni kulturalne moći koja nas tlači, koja izgrađuje mišljenje.

Škole, fakulteti, stanice, zatvori, tvornice, sve su to mjesta koja se ostvaruju u prostoru, određene zone unutar kojih se možemo kretati samo ako prihvatimo određene uvjete, to jest ako prihvatimo igru uloga. Mi se sada nalazimo ovdje samo zato što smo prihvatili igru uloga, u suprotnom ne bi bili mogli ući. Ovo je zanimljivo. Možemo koristiti i ovakve strukture, ali u trenutku napada ova mjesta će nam biti nedostupna. Da smo ušli ovdje s napadačkom namjerom policija bi nas bila spriječila, sasvim jasno.

Dakle, budući da se vlast ostvaruje u prostoru vrlo je bitan taj odnos anarhista s prostorom. Insurekcija je zasigurno individualan čin i zato navečer kad liježemo, u dubini duše pomislimo: »U redu, naposljetku stvari ipak ne idu tako loše«, jer se osjećamo u miru sa sobom i zaspimo. Evo, u tom posebnom bezprostornom mjestu krećemo se kako god želimo. Ali, prije ili kasnije moramo preseliti sebe u prostor realnosti, koji je, ako dobro razmislite, skoro u potpunosti pod okriljem vlasti. Zbog toga krećući se prostorom nosimo sa sobom ove vrijednosti insurekcije, revolucionarne vrijednosti, anarhističke vrijednosti i odmjeravamo ih kroz sukob u kojem nismo sami.

Stoga, trebamo biti u stanju prepoznati one ciljeve koji su značajni i ako ih ima, gle slučajnosti tih ciljeva ima uvijek i po svuda, pridonijeti stvaranju uvjeta da ljudi, izrabljivani, na čijoj se koži ti ciljevi ostvaruju, učine nešto da ih spriječe.

Taj je revolucionarni proces, po meni, insurekcionističke prirode. Cilj mu nije količinskoga karaktera jer se uništenje cilja ili detalj nacrta ne može iscrpiti u količinskim odnosima. Ponekad mi kažu: »Kroz kolike smo borbe prošli kroz proteklih dvadeset, trideset godina«, a i sâm sam ponekad to rekao, i isto toliko puta čuo: »I što smo postigli?«. Čak i kad nešto uspijemo ostvariti ljudi se kasnije ni ne sjećaju anarhista. »Anarhisti? Tko su ti anarhisti, monarhisti? Možda oni za kralja?«. Ljudi se baš ne sjećaju dobro. No, zar je to bitno? Nije potrebno da se nas sjećaju, moraju se sjećati njihove borbe jer borba je njihova. Mi smo samo jedna prilika u borbi. Mi smo samo ono nešto više.

U oslobođenom društvu, kad je anarhija već ostvarena, stoga u posve idealnoj dimenziji, anarhisti bi, neophodni na svim razinama društvene borbe, imali jedan jedini cilj: poticati na daljnju borbu, eliminirajući i najmanje tragove vlasti, usavršavajući tenziju prema anarhiji. Anarhisti su oni koji nastanjuju zaista neudoban planet, jer ako borba uspije zaboravljeni su, a kad ne uspije okrivljeni su za odgovornost, da su na loš način vodili borbu, da su je doveli do loših posljedica.

Dakle, nikakve iluzije glede mogućih količinskih rezultata: ako je ostvarena borba s insurekcionističke točke gledišta korektna, u redu je, a uspjesi, ako ih ima, mogu biti korisni osobama koji su je ostvarili, zasigurno ne anarhistima. Ne smijemo zapasti u zabludu, u koju su na žalost mnogi drugovi pali, da pomišljamo kako pozitivan ishod borbe može povećati broj naših grupa, jer to nije istina, jer se to sustavno pretvara u deziluziju. Rast naših grupa i brojčani rast naših drugova su veoma bitne stvari, ali ne mogu se ostvariti kroz postignute rezultate. Ostvarit će se prije izgradnjom, formiranjem onih temeljnih ideja, onih objašnjenja o kojima smo prije govorili. Pozitivni ishodi borbi i brojčani rast naših grupa dvije su stvari koje ne mogu biti povezane procesom uzroka i posljedice. Mogu biti u međusobnoj vezi, a i ne moraju.

Još samo par riječi prije kraja. Rekao sam što je anarhizam, koje nam se zablude uzastopno podmeću, govorio sam o načinima transformiranja struktura vlasti koje nazivamo moderni kapitalizam, post — industrijski kapitalizam, o nekim danas neprihvatljivim strukturama anarhističke borbe, o današnjem mogućem načinu suprotstavljanja vlasti i na kraju o razlikama između tradicionalnog anarhizma i današnjeg anarhizma.

Zahvaljujem vam.



Dodatak: Uvodna riječ drugom izdanju
Proces na temelju kojeg se anarhistička tenzija prema slobodi oslobađa znanja nije nikad bio jednolik, ne odvija se u jednom hipu. Osvješćenje nije vreća koja se prazni, pojedini čimbenici zauzdanoga znanja nisu potankosti koje se otklanjaju po volji, drugi se pak mogu otkloniti samo velikim naporom, a nakon otklanjanja pokušavaju se odmah na sve moguće načine vratiti na prijašnje mjesto. Plašimo se prepuštanja na milost i nemilost nepoznatom. Sklon sam, što je sasvim prirodno, smatrati važnijima one čimbenike znanja koje teže otklanjam, ali ta purifikacija ne sastavlja ni kvalitativnu ni kvantitativnu rang — listu. Riječ naspram ovih napora reagira na vlastiti način, nikad ne odgovara na prikladan način mahnitosti destruktivne tenzije. Ova se posljednja doista ne može prikazati kao napredan i podroban nacrt. Njen ples više podsjeća na boga ženā nego na vladarsku mudrost Atene. U nemogućnosti prikazati destruktivan nacrt potpun u svakom svom dijelu, tek u širim crtama, zapravo neodređenim, moram priznati da u nedostatku pravila svaki nacrt sadrži u sebi nešto smiješno. Umjesto da potiče riječ da se otvori, tenzija se izlaže opasnosti da joj se suprotstavi. To postaje konstantno sve dok je oslobađajuća priprema tenzije još preslabašna naspram složenoga tereta gomilanja, a znanje prijeti to prikazati kao ucjenu. Moguće je počiniti grešku pri precjenjivanju procesa približavanja tišini, što je pak moguće da riječ i ne primijeti. U tom se slučaju započinje s detaljnom analizom koja će krenuti s kompleksnim, uvijenim kretnjama i duboko se izmijeniti naspram naknadnih prijedloga najnaprednije tenzije. Ponekad, kad prevagnu oklijevanja, recimo prolazna a ipak kadra zauzdati najplemenitije nagone i porive, tenzija nije dovoljno tiha i dopušta da je znanje sobom ispuni. Riječ opaža invaziju ili prijevremene uvjete i stvara lažne polazne točke kako ne bi potpuno izbrisala rad koji je već sama tenzija obavila. Nema tako snažne ideje koja bi se neoštećeno oprla ovom povratku volje za izbavljenjem. Teško je razabrati povode radikalne destrukcije koju anarhizam vrlo uvjereno zastupa, ako uklonimo cilj ove destrukcije, bilo koji cilj, ostaje samo uzaludnost bezdana u koji padaju neorganizirani pokreti individualne tenzije i u širem smislu kolektivne tenzije prema slobodi.

Tenzija znači otvaranje vlastitoga srca neočekivanom, dozvoliti vlastitom i tuđem znanju bijeg u svijet, da svatko čini kako mu godi. Veliki su filozofi kao Aristotel ili Bruno stupili u službu (mada privremeno) moćnika, a da ne spominjemo Platonove utopije, ali nisu mogli otvoriti svoje znanje, bili su previše ljubomorni i pristrani da se ne bi ograničili dovršiti arogantnu i glupu zadaću pridržavanja svijeće.

Nerado se odričem znanja, i koristi koje sam čitav život iz njega crpio. Kad sam bio u najtežim uvjetima njemu se klanjao neprijatelj i, recimo, bio mi naklon. Kad sam bio izložen mučenju, udarci su bili teži samo kad mučitelj nije znao tko sam, a zatim su postajali laganiji, gotovo stidljivi. Nemoguće je u potpunosti odreći se ove bitnosti znanja koje me prožima i koje mi pokazuje kakav sam, budući da je prodrlo u dubine (mada u dronjcima kao Cinici), duga je to borba, i kad mislim da sam dostigao dobre uvjete oslobađanja, evo gdje drevna trulež ponovno izbija na neočekivanim mjestima. Destrukcija će biti nemogućna dok se ne riješi ovih veza koje imaju svoj skroviti korijen upravo u vezivnom tkivu znanja. Gorka je potreba odreći se njega, jer i na svršetku, kad njegovo disanje postaje sve rjeđe i kad su njegovi planovi nadziranja ogoljeni do kosti, ostaje trag sadržaja i smisla.

Zapravo, tenzija prema korjenitom uništenju postojećeg je mahnitost koje se plašim, kako je onda uokviriti u obrasce znanja koji ulijevaju povjerenje?

Naravno, ne govorim o ispraznom zanosu. Nemoguće, jer bi se onda trebao potpuno ispuniti nečim što se ne nalazi negdje, već se prikazuje samo kao pokret, to jest »tenzija prema nečemu«, sloboda. A ipak govorim o nečemu što sputava riječ i čini je nerazumljivom ako je ne gledamo kroz perspektivu potpunoga uništenja, tišine koja okružuje akciju, cjelovitu u svim svojim dijelovima, uvjet oslobađanja koje je znanje desetljećima podržavalo. Poduku koju možemo izvući iz ovog opasnog i nepodnošljivog uvjeta, za kojim ipak najviše i najsnažnije žudimo, je da znanje zauvijek zatvara ljudsko srce i zamjenjuje ga računicom, korišću, osvajanjem, posesivnošću. Nemoguće je odreći se svih ovih aspekata a istovremeno zadržati znanje i sve njegove popratne čimbenike. Dokazuje nam to riječ koja zamuckuje samo površni jezik svakidašnjice ili se ponekad sramežljivo odvaži zakoračiti u izmijenjene uvjete koje tenzija omogućava.

Tenzija je znanje kakvoće, tišina koja osluškuje glas sudbine, glas koji ne može kasniti unatoč tisućama rasijanih prilika koje u noći znanja zaleđuju njene namjere. Potom ona stiže, i djelovanje rasvjetljuje noć, i sama riječ napokon ponovno prisvaja slobodnu poruku i otrže se one prisilne, zaboravljajući tužnu potrebu. Tenzija i znanje, ta dva aspekta, djelovati i činiti, odvajaju se i spajaju, ne mogu ih smatrati strancima, samo neprijateljima, oni koračaju jedan pored drugoga, kao život i smrt.

Trst, 09. 05. 2007